Drinka Gojkovic

Pogled spolja

U New York Times Magazine od 3. maja 1999, u tekstu "Why Are We in Kosovo?" Suzan Sontag pise: "Rezim Slobodana Milosevica konacno je doneo Srbiji mali deo patnje koju je naneo susednim narodima. [Ö] Rat je kultura, ratobornost je adiktivna, za zajednicu koja zamislja da je vecna zrtva istorije poraz moze da bude jednako zarazan kao i pobeda. Koliko ce vremena proci dok Srbi ne shvate da su godine Miloseviceve vlasti predstavljale neprekidnu propast [...] za citav region, ukljucujuci Srbiju. E pa, jedno je sigurno, to se nece uskoro desiti."

U casopisu Njujorker od 10. maja 1999, u tekstu "Balkan Physics" esejist Majkl Ignjatijef pise: "Jedna prijateljica mi je odgovorila" -- telefonom, posto joj je ispricao o uzasima izbeglickih logora u Makedoniji -- "da njena cetvorogodisnja cerka hoda po njihovom stanu u Beogradu drzeci na usima slusalice da ne bi cula zavijanje vatrogasnih kola i sirena za uzbunu. Osetio sam da je hrabra srpska majka male devojcice takodje zacepila usi i ne uspeva da cuje ono sto joj govorim. Ni meni ni njoj nije bilo lako da slusamo jedno drugo."

U New York Timesu od 11. maja 1999, u komentaru "Steady as She Goes" novinar Tomas L. Fridman citira Marka Mazovera, profesora Prinstonskog univerziteta: "Pretezno raspolozenje u narodu je intenzivni, makar i kratkovidi srpski nacionalizam -- pun mrznje i narcistican, spreman da sebe vidi kao zrtvu, a nezainteresovan za patnje stvarnih zrtava iz poslednjih meseci i godina." Sam Fridman komentarise: "Mi smo u ratu sa srpskom nacijom. [...] Ta ideja da smo u ratu samo sa jednim losim momkom, Slobodanom Milosevicem (koga je narod tri puta izabrao), sasvim je budalasta..." U tom duhu, Fridman predlaze i resenje: "Ne mogu da zamislim vecu kaznu za Srbe zbog svega sto su ucinili i sto su mirno odobravali nego li da moraju da zive s njim zanavek [...]."

* * *

Ne znam sta me u ovim citatima vise nervira, neznanje ili arogancija. Otkud Suzan Sontag zamislja da zna u sta ce Srbi biti kadri da poveruju, i kada? Gde je Mark Mazover proveravao Īpretezno raspolozenje u naroduí? Zahvaljujuci cemu Tom Fridman veruje da u ruci drzi moralno zezlo, pa da moze tako samouvereno da odredjuje kazne, dozivotne i duze? I koliko Majkl Ignjatjef zaista poznaje "hrabru srpsku majku" one male devojcice (njene tekstove, njene javne nastupe, njeno misljenje o bilo kom od pitanja ovog ili predjasnjih ratova?) kad sebi dopusta da toj hrabrosti u svom tekstu da tako ironicnu notu?

* * *

Kad je pocelo bombardovanje, jedan ceski novinar je -- na uzasnuto pismo svoje koleginice iz Beograda -- odgovorio da ne moze da podeli njen gnev i bol. Srbi su, pisao je, nacinili tolika zla po nekadasnjoj Jugoslaviji. I jos uvek ih evo cine, sada na Kosovu. Morali bi konacno da shvate da tako ne ide, i da se malo priblize priznanju i katarzi. On ce, svakako, biti srecan da jednom popije s njom kafu u demokratskom Beogradu, ali to moze biti tek kad se odigra proces "ociscenja", o kojem joj govori. On moze da razume njena osecanja, ali ne moze da se s njima identifikuje. Akciju NATO-a, naprotiv, smatra iznad svega pozeljnom i opravdanom.

Razumevanje i konsekvence

U velikom delu svetske javnosti napad NATO-a nije -- bar prvih nedelja -- izazivao nikakvo negativno uzbudjenje bas zato sto je mnogima (pogotovu najglasnijim zapadnoevropskim i americkim intelektualcima) izgledao kao zasluzena, stavise dugo cekana kazna. Srbi su krivci i gresnici, citalo se izmedju redova, ili su cinili zla, ili su ih cuteci gledali, izvinjenja nema. Ko je hteo da zna, mogao je da zna. Ko nije znao, hteo je da ne zna. I neznanje i cutanje moralno su neoprostivi. Srbi su sa/ucesnici. A sa/ucesnicima se vatrenim zeljezom mora urezati zig. Mozda ce, noseci taj zig -- kao da su podrazumevali najradikalniji intelektualni promoteri ovih uverenja -- jednom i oni postati ljudi.

Intelektualna skucenost ove vrste optuzbi moze se lako osuditi, ali se sama optuzba tesko moze s jednakom lakocom odbaciti i zaboraviti. Zbog cega? Zbog toga sto je suvise ozbiljna. Nista nismo uradili ako se u susretu s njom pravimo ludi. To nije vrsta stvari koja ce isceznuti samo ako je budemo dovoljno prezrivo i uporno ignorisali. Divlje bombardovanje Srbije i Jugoslavije takodje je nece izbrisati sa liste vazecih problema. Bombardovanje je moralni problem za sebe, i s njim ce tek imati da se nose oni koji su u njemu, paradoksalno, videli bogomdano resenje svih moralnih problema. Ali, pitanje jesu li Srbi sa/ucesnici u zlocinima koji su prethodili bombardovanju -- i onima koji se odigravaju dok traje bombardovanje -- ostaje, i trazi odgovor, ne zbog fanaticnih svetskih moralizatora koje tako dobro olicava Suzan Sontag, nego zbog nas samih. Odgovoriti na njega ne znaci posipati se pepelom pred sobom i pred svetom, a pogotovu ne davati opravdanje NATO-voj vojnoj intervenciji, koja stoji s one strane svakog smisla i ljudskosti. Nije tu presudno rec o dokazivanju sopstvene moralnosti (jesmo li ili nismo, mi Srbi, "moralna pustinja", kako nas je, takodje u N-Y-Timesu, povodom kosovske drame okarakterisala predsednica Helsinskog komiteta za Srbiju S. Biserko, i to zato sto, po njenom misljenju, "citava nacija negira zlocin koji se odigrava pred ocima sveta"). Rec je o necem drugom: o tome da li smo u dovoljnoj meri nacisto sa samima sobom da mozemo trezveno, bez afektivne, i u krajnjoj liniji defanzivne, inferiorne agresivnosti, da raspravljamo o cinjenicama sopstvenog zivota i o koordinatama sopstvenog sveta. Kao zreli ljudi, koji ne teturaju izmedju ready-made formula "krivci versus zrtve", "zrtve versus krivci", nego su sposobni i voljni da shvate razmere ljudske tragedije ciji su akteri i svedoci. I da iz toga izvuku sve potrebne, dakako i politicke konsekvence.

Imagining Serbs

Pre svega, medjutim, o kome govorimo kad govorimo o Srbima? Verovatno nijedna nacionalna oznaka nije, tokom poslednjih 10 godina, upotrebljavana sa vise apriorne samorazumljivosti nego oznaka "Srbi". Ta je upotreba imala dva vida. Napolju, u zapadnom svetu, koji svakako ima moc da postavlja opste standarde, Srbi su -- kao sto dobrim delom sledi i iz navedenih, u prilicnoj meri reprezentativnih citata -- shvatani i predstavljani uglavnom kao zlocinu skloni primitivni mitomani (zadovoljni jedino izmedju gusala i noza), ili samozivi palancani, slepi za zlocin. Nasuprot tome, unutar same Srbije, na svom terenu, Srbi su predstavljani kao bezgresne zrtve. I ta predstava trebalo je da ima status standarda, pre svega u unutrasnjim granicama. Svaka od ovih predstava imala je neko uporiste u realnosti, odnosno mogla se pozvati na odredjeni krug cinjenica. Ni u jednom od dva slucaja, nije dakle, bila rec o pukoj fikciji. Svakoj se, na drugoj strani, mogao suprotstaviti i neki drugi krug cinjenica, koji bi narusio prividnu kompaktnost tumacenja. Svaka je, medjutim, mogla da opstane samo pretendujuci na opstost, odnosno -- obezbedjujuci homogenom, kompaktnom tumacenju punu dominaciju. Nista sto je stajalo izvan tog tumacenja nije moglo biti uzeto u obzir, jer bi relativizovalo njegovu dominaciju. Svako od tumacenja bilo je projekcija na osnovu favorizovanja jednog i zanemarivanja drugog broja elemenata. Svako je imalo svoju funkciju, ili svoje polje delovanja -- napolju, da uspostavi jasnu moralnu granicu izmedju "nas" (zapadnih protivnika zlocina) i "njih" (srpskih pocinilaca zlocina); unutra, da ojaca politicku moc, koja zivi od predstave o zrtvi i, sledstveno tome, neophodnosti homogenizacije.

Oba tumacenja predstavljala su svojevrsno "imaginiranje" svog predmeta. Srbi su, tako, u oba slucaja sve manje bivali Srbi, a sve su vise postajali "Srbi", oznaka za ovo, ili pak za ono, kako kome treba. Razume se da je "imaginiranje" u oba slucaja proizvodilo odredjeni efekat, efekat koji je uvek mogao biti samo kontraproduktivan. Reakcija ĪMi nismo takvií, o kojoj god varijanti da se radilo, terala je ljude nuzno u suprotnu krajnost, i sve dalje od sposobnosti da shvate sta se stvarno dogadja. Odbrambeno Īmi nismo zlocincií moralo je, neminovno, da sklizne u Īmi smo zrtveí; i obrnuto, Īmi smo zrtveí moralo je da zavrsi u opravdavanju zlocina, u brisanju same svesti o njemu. I tako, Srbe je sve manje razumevao svet, i Srbi su sve manje razumevali sami sebe.

Ispred ogledala

Postojalo je, medjutim, i jos uvek postoji, i nesto sto je sasvim pristupacno razumevanju. Od pocetka ove poslednje balkanske havarije u Srbiji se odvija proces neposrednog dekonstruisanja realnosti. Verovatno nema zemlje ciju je aktuelnu istoriju pratila toliko uporna i toliko ozbiljna refleksija te istorije, kao sto je to slucaj sa Srbijom. Napisane su i objavljene hiljade stranica o problemima vezanim za ex-jugoslovenske ratove i za ulogu koju je u njima imala srpska politika i srpska oruzana sila; za "mitologizaciju" i "nacionalizaciju" svakodnevice; za zloupotrebu medija; za razvijanje "jezika mrznje"; za ratne zlocine; za tragicna iskustva rata i medjunacionalnih sudara; za mogucnosti preokreta i pomirenja, i tako dalje i tako dalje. Teorijska i empirijska socioloska, pravna, antropoloska, politolosko-filozofska, lingvisticka, feministicka istrazivanja, knjizevna i politicka esejistika, publicisticke analize, ratni romani, poezija, dramski tekstovi -- sve to cini bogatu biblioteku o novijoj srpskoj istoriji vezanoj za period raspada nekadasnje Jugoslavije i ratove koji su potom usledili, drugim recima o onome sto se -- jezikom stereotipa -- zove Īsrpskom krivicomí. Od "Srpske strane rata" do "Srebrenice" i "Pod lupom", od "Tri ciste obicne pameti" i "Protiv nacizma" do "Pucanja duse", od "Demokratije ili despotije" do "Bordela ratnika" i "Sukoba ili dijaloga", od "Potpalublja" do "Pomracenja" i "Mamca", da pomenem samo neke -- tek ce celovita bibliografija tekstova o ex-jugoslovenskim ratovima 1991-1999. pruziti pravi uvid u opseg zanimanja i dubinu analize ovog verovatno najkomplikovanijeg perioda novije srpske istorije.

Tekstovi o kojima je ovde rec osporavaju rezultat i spoljasnjeg i unutrasnjeg "imaginiranja Srba". Na jednoj strani, oni oduzimaju validnost predstavi da su svi Srbi oguglali na zlocin i slepi za patnje drugih. Jer, upravo Srbi su inicijatori istrazivanja, autori tekstova, priredjivaci i izdavaci knjiga o srpskoj politickoj odgovornosti, organizatori i ucesnici javnih rasprava, protestnih akcija, prosvetiteljskih manifestacija posvecenih tim problemima, i ucesnici u njima. Ne mogu svi Srbi biti smatrani slepima, ako su Srbi ti koji se bave pitanjima srpske odgovornosti. Na drugoj strani, upravo ukazujuci na srpska ogresenja o zakone humanosti, sva ova istrazivanja pokazuju i punu neosnovanost predstave da su svi Srbi tek bezgresne zrtve. Istrazivanja, dokumenti, evidencija jasno govore drugacije. Sami Srbi ukazuju na to. "Imaginiranje" je, dakle, jedan mogucan pristup Īsrpskom pitanjuí, ali realnost ipak lezi negde drugde.

Kakva vrednost?

Naravno, uvek je lako reci da intelektualna obrada problema, proslih i sadasnjih, nije reprezentativna za Īcitav narodí. Sta je, medjutim, reprezentativno i kako stici do uzorka koji bi mogao imati takvu validnost? Moguce je pozivati se na ove ili one primere, ali ciji su primeri validniji, i na osnovu cega? Da li numericka vrednost odredjuje reprezentativnost? I koja numericka vrednost, najzad? Ukoliko se uopste moze govoriti o Īnaroduí a da se nuzno ne zapadne u imaginiranje, taj je narod poslednjih petnaest godina sistematski guran u potpunu mentalnu konfuziju od strane onog dela svojih politickih i intelektualnih elita, koji poseduje najvecu politicku, dakle najvecu javnu moc. Propaganda, poluinformacije i egzistencijalna neizvesnost kojima je izlozen sad vec vise od decenije ili su uvecavali ovu konfuziju, ili su terali u rezignaciju, a najcesce je jedno islo pod ruku s drugim. Bilo bi budalasto umanjivati efekte ovog kombinovanog pritiska. Kad je rec o kosovskom pitanju, stvari stoje isto tako, ili jos gore. Da li je obican Srbin uopste imao mogucnost da stekne pravi uvid u zbivanja na Kosovu, pogotovu poslednjih godina, i moze li iko ciste savesti da kaze da je onaj ko je hteo da zna zaista mogao da sazna kako se na Kosovu vodi igra? Imati sve ovo na umu ne znaci skidati s Īnarodaí odgovornost. Ali, ako se govori o odgovornosti, mora se imati jasna predstava pod kojim se uslovima ta odgovornost realizuje, ili ne realizuje. Kao sto se dobro zna, javno mnjenje u velikoj meri reaguje prijemcivo na poruku koja mu se salje i oblikuje se u velikoj meri shodno toj poruci. Prodornost poruke zavisi pre svega od politickog pritiska kojim se ona prenosi. Najzad, i najnoviji primeri iz sveta svedoce upravo o tome. Harold Pinter, recimo, u sada vec cuvenom clanku "We are bandits guilty of murder" napominje kako je britansko javno mnjenje, koje je na pocetku NATO-rata vecinski bilo protiv bombardovanja, za kratkih par nedelja -- pod snaznim politicko-medjiskim pritiskom svoje vlasti -- pocelo da ga odobrava: "Now Blair and his war party have a war that people would support".

Sigurno je jedno: srpska populacija misli o stvarima proslih ratova, i ovog rata, razlicito. Drugim recima, ne misle svi isto. Ne postoji nikakav srpsko-narodni konsensus, nikakva srpska sloga u oceni onoga sto se godogilo i onoga sto se dogadja. Kako kaze Stiven Erlanger, dopisnik NY Timesa iz Beograda, srpsko drustvo je "kao svako drugo drustvo", sto znaci: razni ljudi imaju razne predstave o stvarima. Koliko njih misli onako kako misle trezveni, neideologizovani analiticari sprskih prilika, koje obicno nazivamo kritickim intelektualcima, a koji ni sami nisu malobrojni? Kad se govori o tome, nije zgodno zaboravljati ljude na ulicama Beograda u zimu 1996/7, slobodne gradove po Srbiji, ANEM-ovu mrezu nezavisnih medija i tako dalje i tako dalje. Samo onaj ko je namerno slep moze da ne vidi koliki je potencijal promene lezao u tome.

Sta je moglo, sta jos uvek moze

U clanku o Holbrukovoj poseti Milosevicu, povodom kosovske krize, Majkl Ignjatjef u New Yorkeru (januar 1999) pominje da se Holbruk sreo i sa predstavnicima srpske Īopozicijeí. U jednom trenutku, kaze Ignjatjef, Veran Matic, glavni urednik Radija B92, povukao je Holbruka u stranu i pitao ga: "Zasto neprestano razgovarate samo sa jednim pregovaracem?" Holbruk je uzvratio protivpitanjem: "A s kim drugim da razgovaramo?" Na to je, zavrsava clanak Ignjatjef, Matic recito slegao ramenima. Sa citalackog stanovista slika je efektna -- recito sleganje ramenima, nema se sta odgovoriti, potpuna pustos -- ali kod nekoga zainteresovanog za domace (ne samo sprpske!!!) prilike ona izaziva prasak gneva. Zar Matic nije mogao da odgovori nista drugo?

Matic, medjutim, jeste odgovorio nesto drugo. "Nabrojao sam mu ..." -- i siri lepezu relevantnih imena ljudi koji su o Kosovu i o svemu ostalom i te kako imali sta da kazu. Ignjatjef je taj odgovor falsifikovao efektnom slikom. Anegdota bi bila beznacajna da u njoj nema sistema. Zapad je oduvek sistematski zaobilazio ozbiljan razgovor sa srpskom alternativom, tretirajuci je vecito kao neku vrstu zgodnog apartnog dekora u inace savrseno jednolicno obojenom prostoru. Mozemo se do bola pitati sta bi bilo da su jos vo vremja ono, ili pak u bilo kom trenutku nase permanentne krize, zapadni politicari pozvali na ravnopravan razgovor i one koji cine danasnji srpski politicko-intelektualni think-tank. Da su, ne odbacujuci svog omiljenog pregovaraca, zapoceli dijalog s nizom drugih pregovaraca. Da su makar jednom nogom iskoracili iz ravni formalne politike, kad u njoj ionako nisu uspeli da postignu neke ozbiljnije rezultate. Da su, na kraju krajeva, shvatili jednu staru zdravorazumsku mudrost -- da vise ociju bolje vidi. Jedno je sigurno: bili bismo na pouzdanijem terenu nego sto smo sada. Uostalom, cak i sada, mozda, nije bas sve izgubljeno. Samo, ko hoce da vidi, mora najpre da otvori oci.