Timoti Garton Es
(Sa engleskog prevela Jelena Subotic)

"Reci cu vam istinu", kaze novinski urednik sa Kosova, "oni zaista ne znaju". Sedimo u Tetovu, u Makedoniji, u kafeu Arbi, gde se pristinski intelektualci u egzilu srecu sa svetom. "Oni" u ovom komentaru nisu intelektualci, vec komandanti OVK koji su jos uvek na Kosovu, i sa kojima urednik Baton Hadziju svakodnevno razgovara satelitskim telefonom. Zasticeni okolnim brdima, oni mogu da vide kako gori neko selo, srpsku patrolu, neki tenk na raskrsnici. Ali nemaju sveobuhvatnu sliku. Ipak, znacajan broj informacija o ciljevima na Kosovu NATO-u dolazi iz ovakvih izvora: od komandanata OVK-a, satelitskim telefonom. Tako su "oni" takodje i NATO.

Mnogi od nas naivno veruju da NATO, sa svojom skoro bozanskom tehnologijom, sa svojim satelitskim kamerama koje mogu da Ïvideí mrava na razdaljini od deset hiljada milja, sa svojim tajnim specijalnim snagama koje su navodno rasporedjene na Kosovu, zaista mora znati sta radi. A onda bombarduju kinesku ambasadu. Naravno, mozemo da sklopimo celinu od hiljada razlicitih prica, sliku uzasa pred kojim je verovatno vise od milion stanovnika Kosova prognano iz svojih kuca od kada je bombardovanje pocelo. Ali ne znamo sta se trenutno desava na terenu. Ne znamo kakva je borbena gotovost, kolike su zalihe goriva i municije, kakve su komunikacije i kakav je moral srpskih snaga.

Takodje, imamo brojne odlicne izvestaje iz Beograda. Redovno razgovaram telefonom i razmenjujem e-mailove sa svojim tamosnjim prijateljima i poznanicima. Znamo sta oni govore. Ali ne znamo sta se zaista desava unutar Milosevicevog rezima: unutar vojske, policije, privredne kleptokratije, izmedju Milosevica i njegove zene. A cak ni oni ne znaju sta ce se sledece dogoditi. Rat, poput ljubavi, sve menja. Pocetak mudrosti je shvatiti da, i pored naizgled pouzdanih saopstenja nasih generala, premijera i predsednika, niko zapravo nista ne zna. Pa ipak, postoji nekoliko stvari o kojima se posle dva meseca ovog rata nesto sa sigurnoscu moze reci. Nesto se, dakle, ipak moze reci o njegovim uzrocima, njegovom toku, pa cak i o njegovim posledicama.

1.

Duboki koreni sukoba leze u borbi ciji poceci zadiru barem sto pedeset godina u proslost, u vreme Berlinskog kongresa i Prizrenske lige, dakle, u borbi izmedju Srba i Albanaca za kontrolu ove evropske Palestine. Ovo je verovatno poslednja, odlucujuca bitka. Sada, kao i nekada, spoljne sile odlucice ko je pobednik.

Nedavni uzroci sukoba mogu se traziti i u deset godina dugom zapadnom trpljenju jednog zlog politicara koji je zloupotrebio srpski nacionalizam da bi sebi i svojoj porodici obezbedio vlast i bogatstvo. Devedesete, kako se blize kraju, podsecaju nas na Odenovu "nisku, nepostenu deceniju" tridesetih godina ovog veka. Milosevic nije Hitler, ali je matrica trpljenja uporediva: sto duze cekate, veca je cena. Hitleru je trebalo stati na put kada je ponovo militarizovao Rajnsku oblast 1936; Milosevicu kada je opkolio Vukovar 1991.

Postoje mnogi kandidati za ulogu Nevila Cemberlena u ovoj prici. Jedan je sigurno Vilijam Dzeferson Klinton. Kako je Mark Daner to opisao na stranicama casopisa The New York Review of Books -- ostru retoriku pratila su slaba dela. Kada je Balkan u pitanju, Klinton je suprotnost Teodoru Ruzveltu: on govori glasno ali nosi mali stap.

Kao Evropljanin, bavicu se odsjajem u nasem sopstvenom oku, a ne odsjajem u oku naseg brata s druge strane Atlantika. Konacno, ovo je sukob u Evropi. Rat na Kosovu potkrepljuje tezu koju sam zastupao tokom citave decenije: lideri Zapadne Evrope postavili su pogresne prioritete na kraju hladnog rata. Umesto da su iskoristili prilike i prepoznali opasnosti koje sa sobom nosi kraj komunizma u jednoj polovini Evrope, oni su se koncentrisali na usavrsavanje integracije njene druge polovine. Mastriht nam je bio preci od Sarajeva. Sada placamo cenu.

Neposredni uzroci rata leze u duboko pogresnoj proceni zapadnih lidera. Oni su previse bukvalno shvatili cuvenu Klausevicevu izreku da je rat nastavak vodjenja politike nasilnim sredstvima. Zavedeni bosanskim presedanom, mislili su da Milosevica mogu da bombarduju dok ne prihvati verziju mirovnog sporazuma iz Rambujea. Neki od njih su ocekivali da ce on, kao odgovor na bombardovanje, krenuti u snaznu vojnu i policijsku akciju protiv OVK i civila koji ovu organizaciju podrzavaju. Niko, medjutim, nije ocekivao ovakve razmere, brzinu i brutalnost Miloseviceve akcije.

Razume se, lako je biti mudar post festum. Medju retkima koji su tacno predvideli sta ce se dogoditi bili su politicari iz bivse Jugoslavije. Proslog septembra napomenuo sam predsedniku Slovenije Milanu Kucanu: "Ali Milosevic sigurno ne moze da Ïetnicki ocistií 1,8 miliona ljudi". Kucan me je zagonetno pogledao i odgovorio: "Ne znate vi Milosevica". Pocetkom prosle godine, predsednik Makedonije Kiro Gligorov predlozio je "koridor" za veliki broj albanskih izbeglica sa Kosova koji bi kroz njegovu zemlju isli ka Albaniji. Sada, u Skoplju, pitao sam ga kako je tako nesto predvideo. Lukavi starac me je pogledao i slegnuo ramenima, kao da kaze "Zar to nije bilo ocigledno?"

Ne, nije bilo ocigledno nama koji zivimo u normalnijem svetu. Ali ono sto sasvim ispravno mozemo da zamerimo NATO-u jeste to sto nije napravio plan za ovakav tok dogadjaja. A nije li to upravo ono sto politicko-vojni savezi treba da rade: da planiraju za slucaj neocekivanih, cak i dalekih dogadjaja. Otuda, ova operacija je ocigledno krenula nizbrdo. Licno, opravdavam njen cilj. I vise od toga: verujem da je pretnja silom bila neophodna da bi se uspostavio red na Kosovu. Kada se pretnja pokazala neuspesnom, upotreba sile na Kosovu bila je sasvim opravdana. Ali metodi koji su odabrani kompromitovali su cilj. Voditi operaciju iskljucivo iz vazduha, i to uglavnom sa 15.000 stopa, voditi je tako sto se gadja civilna infrastruktura u uzoj Srbiji, mostovi, putevi, zeleznica, fabrike, TV stanice, umesto unistavanja srpskih snaga na samom Kosovu -- to je bilo pogresno. Zasto smo odabrali metodu rata iz vazduha protiv uze Srbije? Prvo, zato sto nismo bilo spremni ni za jednu drugu vrstu rata, pa cak ni za ovu. Drugo, zato sto se ispostavilo da sa svom nasom bozanskom tehnologijom ne mozemo da pronadjemo srpske tenkove koji se kriju u garazama, a kamoli paravojske koje posecuju albanske kuce svake noci: tako je Milosevic pobedjivao na samom Kosovu. Trece, jer Sjedinjene Drzave nisu bile spremne da prihvate nijednu svoju zrtvu u ovom sukobu. Klintonova emotivna izjava povodom tri zarobljena americka vojnika -- "Mi se brinemo o nasim ljudima" -- nenamerno govori upravo o tome. Bombarderi lete na 15.000 stopa i, razume se, bombe ponekad pogode upravo one civile koje je trebalo da stite.

2.

Spisak katastrofalnih posledica je dug. Najpre, vecina Albanaca koji zive na Kosovu proterana je iz svojih kuca; mnogi su izgubili sve sto su imali; zene su silovane, muskarci ubijani. Pogresno je ovo zvati "holokaustom". Ali ovo je, zajedno sa Bosnom, najuzasniji pojedinacni dogadjaj koji se u Evropi dogodio u proteklih pedeset godina. Potpuno je uporediv sa Hitlerovim i Staljinovim nasilnim deportacijama citavih etnickih grupa Poljaka, Estonaca, krimskih Tatara i sa posleratnim progonima Nemaca iz Istocne Evrope.

Bljerim Salja, clan kosovske delegacije u Rambujeu, prica mi o svom opasnom prelasku iz Kosova u Makedoniju: naglasavajuci kako su obicni srpski vojnici delili svoje parcice hleba sa Albancima, cak i obecali da ce ih stititi od paravojnih bandita. Onda pocinje da objasnjava topografiju deportacije, kako su citavi gradovi prebacivani do razlicitih granica. "Pristina je isla za Makedoniju", kaze on. "Prizren je isao za Albaniju". Neverovatne recenice. Kao kad bi neko rekao "Vasington je isao za Meksiko" ili "Pariz je isao za Spaniju".

Milosevic je prosle godine vec proterao nekih 300.000 stanovnika Kosova iz njihovih kuca. Ocigledno je nova operacija, navodno nazvana "Operacija potkovica" planirana unapred. Dodatne srpske snage upucene su na polozaje jos dok su srpski predstavnici navodno pregovarali u Rambujeu i Parizu. Medjutim, elementarna logika govori da ne mozemo da znamo sta bi se dogodilo da nismo poceli da bombardujemo. Ono sto znamo jeste da je srpska operacija dramaticno eskalirala cim je pocela vazdusna kampanja. Stojeci ispred svog satora (sesnaest ljudi spava na prostoru velicine prosecne dnevne sobe) u kampu Stenkovec 2 u Makedoniji, Jusuf Mustafa, nekada dobrostojeci gradjevinski preduzimac, rekao mi je da su izasli na balkon svoje kuce da aplaudiraju prvim bombama NATO-a. Posle samo petnaest minuta, Srbi su poceli da bacaju granate na njihov kvart. Nekoliko dana kasnije, njegova porodica je proterana pod pretnjom pistoljem. To je prica koju mnogi ponavljaju. Ovo ne znaci da nije trebalo da bombardujemo. To znaci da nije trebalo da se oslonimo iskljucivo na bombardovanje i da sada snosimo neposrednu odgovornost da te ljude vratimo njihovim kucama.

Uz ove masovne progone, Milosevic je gotovo sigurno nameravao (kazem "gotovo sigurno" jer ko moze da zna sta se zaista dogadja u tom otrovanom mozgu) da prosiri razaranje destabilisuci i susedne zemlje. NATO se bori bombama; on koristi civile. Milosevic je u svojoj nameri skoro i uspeo. Albaniju, vec u stanju blizu anarhije, preplavilo je skoro pola miliona raseljenih sunarodnika. U Crnoj Gori, maloj zemlji sa svega 625.000 stanovnika, utociste je naslo vise od 60.000 kosovskih izbeglica i ona se i dalje hrabro bori da sacuva svoju kakvu-takvu nezavisnost od Srbije. A ja sam iz prve ruke video sta je rat ucinio od Makedonije.

Ova mala, siromasna zemlja od svega dva miliona ljudi uzdrmana je do temelja. Njena privreda je u soku, jer je 20 odsto izvoza namenjeno Srbiji dok jos vise zavisi od trgovacnih puteva kroz Srbiju. U medjuvremenu, Makedonija je polako, nevoljno, cesto i sa nevelikom policijskom brutalnoscu primila vise od 230.000 prognanih. Ovaj broj je srazmeran broju od 30 miliona Meksikanaca koje bi Sjedinjene Drzave trebalo da prime za dva meseca.

Albanci su vec cinili skoro cetvrtinu stanovnistva Makedonije. Odjednom ih je bilo vise od trecine. Sve vreme devedesetih ova zemlja je bila zarazena etnickim tenzijama izmedju Albanaca i vecine koju cine Makedonci-Sloveni. U Tetovu, pretezno albanskom gradu, gde su mnoge izbeglice nasle utociste kod lokalnog stanovnistva, obreo sam se u potencijalno veoma zapaljivoj situaciji. Jedan poznanik mi je rekao da su Makedonci-Sloveni primali anonimne pretece telefonske pozive: "Idite odavde, ovo je sada nas grad, i NATO nas podrzava". Zatim, u Skoplju, jedna kosovska izbeglica mi je objasnila da napusta grad jer je primila pretece pozive od Makedonaca.

Politicki lideri makedonskih Albanaca do sada su iskazali izuzetnu uzdrzanost. "Milosevicev cilj je da se destabilizuje Makedonija", rekao mi je Arben Dzaferi iz Albanske demokratske stranke, "tako da je moj prioritet da mu ne dozvolim da u tome uspe". Predsednik Gligorov je objasnio kako se njegova zemlja trudi da sacuva ono sto je zapravo jedina uspesna multietnicka drzava u bivsoj Jugoslaviji. Naglasio je da nema opterecujuce istorije etnickog konflikta izmedju Makedonaca i Albanaca, za razliku od one izmedju Srba i Albanaca. "Ukoliko su nasi preci mogli da zive zajedno", rekao je, "zasto onda mi to ne bismo mogli?" Medjutim, vec se dogodilo nekoliko ruznih sukoba izmedju makedonske policije i albanskih izbeglica. Jedan veliki incident (mozda pokusaj bega iz kampa), izazvao je puskaranje policije i tenzije izmedju Albanaca i Makedonaca mogle su da eksplodiraju. Stvarnost iza uljuljkujuce fraze "regionalna stabilnost" zapravo je jos jedna balkanska zemlja na ivici kolapsa.

U medjuvremenu, u samoj Srbiji NATO kampanja je presekla i inace tanku granu na kojoj je sedela nejaka demokratska opozicija. To su ljudi sa kojima uglavnom razgovaram ili razmenjujem elektronsku postu, i oni su potpuno ocajni. Mozda nije istina da citava zemlja ujedinjena stoji iza Milosevica. Niti da je ponosna na ono sto srpska vlast radi na Kosovu. Ali, za sada, cak i oni medju njima koji su najvise zapadno orijentisani ljuti su na kampanju bombardovanja i na nacije koje stoje iza nje -- dakle, na nas. Zbog toga su razgovori teski. Ovi stavovi ce se mozda ponovo promeniti kada se rat zavrsi, narocito ukoliko Milosevic bude porazen, i ukoliko se vidi da je porazen na Kosovu, i samo na Kosovu. Ali, za sada, ovo je jos jedna katastrofalna posledica.

O, da, i uspeli smo da razbesnimo petinu svetske populacije, koja nije imala nikakve veze sa ovim konfliktom, bombardujuci njihovu ambasadu.

Ovako su svedeni racuni posle dva meseca rata. Ovako je NATO proslavio svoj pedeseti rodjendan.

3.

Kako da se izvucemo iz ove proklete zbrke? Da bi se odgovorilo na ovo prethodno se mora postaviti jos jedno pitanje: sta su minimalni politicki ciljevi na kojima moramo insistirati? Minimum je medjunarodni protektorat za citavo Kosovo, na koje ce vecina onih koji su proterani zeleti da se vrati i da se pri tom oseca sigurno. Na terenu, velika medjunarodna snaga bice potrebna da se oni koji se vracaju zastite od preostalih srpskih vojnika, policije, paravojski, kao i od naoruzanih civila. U Makedoniji sam video britanske trupe kako se spremaju za susret sa srpskim minskim poljima, blokadama puteva i snajperima. Sporazum iz Rambujea je predvideo mirovne snage od 28.000 vojnika. NATO je sada odobrio predlog predsednika Klintona koji planira u susednim zemljama prisustvo kopnenih trupa od 50.000 vojnika. Delimicno, naravno, ovo je (prekasna) pretnja invazijom, sa ciljem da se izvrsi pritisak na Milosevica. Ali u pitanju je verovatno realan proracun broja koji je potreban da bi se sproveo bilo kakav novi sporazum.

Iznova i iznova pitao sam izbeglice u kampovima sta je potrebno da bi se vratili kucama. Njihovi odgovori se mogu sumirati u jednu recenicu: "Da nema Srba sa puskama". Bilo kakav sporazum koji bi prihvatili Rusi verovatno ne bi ispunio ovaj osnovni zahtev. Takav sporazum bi mogao da ostavi izvestan broj srpskih snaga da cuva jos uvek zvanicnu granicu Savezne Republike Jugoslavije, a mozda i srpske manastire. U stvarnosti, ovo bi bila eksplozivna situacija narocito ukoliko lokalno srpsko stanovnistvo i dalje naokolo trci naoruzano. Ali, ako ce Srbi biti razoruzani, sta je sa OVK, oko cijih boja se sada okupljaju mladi kosovski Albanci u egzilu? Kako se Srbi budu povlacili, OVK ce sigurno navaliti nazad, senluceci svojim kalasnjikovima, kao sto su to cinili posle dogovora o primirju oktobra prosle godine, i terorisuci preostale Srbe. Da bi Kosovo bilo iole mirno, medjunarodne snage moraju da se potrude da ih razoruzaju. Ali, demilitarizacija gerilske vojske je veoma tezak zadatak, kao sto smo videli u Severnoj Irskoj.

Zatim, ko ce da uspostavi red i mir? Nova policijska uprava mora se organizovati iznova. Neko ce morati njih da obuci. NATO vojnici kazu da to nije njihov posao, nisu ni opremljeni ni spremni da ga preuzmu. U medjuvremenu, mnogi nemaju vise ni kuce kojima se mogu vratiti, ni polja, ni stoku da bi preziveli zimu. Bice potreban ogroman napor, pre svega od strane UNHCR-a, da im se nadje krov nad glavom i hrana da prezive. Zatim, napor treba da uloze vlade i humanitarne organizacije, verovatno pod koordinacijom Evropske unije, da se obnovi infrastruktura koju su unistile srpske snage i NATO bombe. "Kosovo je za mene izgubljeno", uzviknuo je jedan izbeglica, "to mesto je potpuno unisteno; bice potrebno dvadeset godina da se ponovo sagradi". Cak i ako Milosevic bude pobedjen, jos uvek nas ceka neprijatelj zvani ocaj.

Da bi prevazisli ocaj, kosovskim Albancima ce biti potrebno njihovo sopstveno politicko rukovodstvo. Sve vreme govorimo o medjunarodnom ucescu u izgradnji Kosova. U zbrci mirovnih planova, OEBS-u je dodeljena neobicno nazvana uloga "izgradnje nacije": nadgledanje izbora, izgradnja demokratskih institucija, i sl. Ali, sta je sa ljudima cija to domovina treba da bude? Jedan glas koji je sve vreme tokom protekla dva meseca nedostajao jeste glas samog Kosova. Culi smo sta kazu izgeblice i, kako je to Hilari Klinton srceparajuce izjavila, osecamo njihovu bol. Ali, kosovski Albanci su igrali samo ulogu zrtve, objekta a ne subjekta istorije.

Problem je u tome sto je njihovo politicko rukovodstvo beznadezno podeljeno. Tu je pacifisticki predsednik Ibrahim Rugova, koji je naveliko diskreditovan jer se na srpskoj televiziji pojavio u Milosevicevom drustvu dok je njegov narod ubijan. Tu je "premijer u egzilu" Bujar Bukosi, koji kontrolise novac koji se prikuplja od kosovskih Albanaca koji zive na zapadu. Tu su komandanti OVK, okruzeni u planinskim dzepovima sirom Kosova, i lideri OVK koji se svadjaju u Albaniji. Konacno, tu su liberalni intelektualci iz Pristine, koji se sada mogu videti u kafeu Arbi u Tetovu, kako ocajnicki traze svog Havela ili Mandelu.

U jednom vidu, i samo u jednom, problem Kosova bi trebalo da bude lakse resiv od problema Bosne. U Bosni, medjunarodna zajednica pokusava da sacuva privid multietnicke drzave, ali je stvarnost na terenu stvarnost etnicke podeljenosti. Moramo teziti tome da na Kosovu zaista bude mesta i za nevine srpske civile jer je to teritorija koja je toliko vazna za srpsku istoriju. Ali se bojim da ce, realno, svi Srbi pobeci. Kao sto su nevini Nemci, na teritoriji koja je sada Poljska, Ceska i Slovacka, platili cenu za Hitlerove zlocine posle 1945, tako ce nevini Srbi sa Kosova platiti cenu Milosevicevih zlocina. Cak i ukoliko neki od njih ostanu, i dobiju sva moguca manjinska prava, kombinacija demografije i demokratije ce znaciti da ce Kosovo i dalje sustinski biti albanski politicki entitet. Kao rezultat toga, uspesna autohtona zajednica moci ce da se razvije pod medjunarodnim tutorstvom, sto je put koji se, nazalost, verovatno nikada nece dogoditi u Bosni. Konacno, Kosovo ce verovatno postati nezavisna drzava. Zakonska osnova za nezavisnost bice veoma razumna tvrdnja da je Kosovo bilo sastavni deo bivse Jugoslavije: ista osnova na kojoj su priznate Hrvatska, Slovenija, Makedonija i druge republike bivse Jugoslavije. Stoga to ne bi bio opasan presedan, niti bi proklamovao neko univerzalno pravo za etnicko samoopredeljenje: Katalonija - Kataloncima, Rusinija - Rusinima, Kornval - Kornvalcima. Ali, u ovom trenutku, pitanje formalnog statusa Kosova u medjunarodnom pravu mnogo je manje vazno od realnog stanja stvari na terenu. I Milosevic to zna. Na kraju krajeva, on je odbio sporazum iz Rambujea, iako mu je on davao pun, formalni suverenitet. Mudri kosovski Albanci priznaju da ce novo Kosova (kako se Kosovo pise na albanskom) traziti medjunarodne privremene roditelje mnogo godina pre nego sto samo prohoda.

Rusi ce morati da budu deo ovog medjunarodnog napora. Oni su sustinski deo resenja. Ali, oni su takodje i deo problema. Stanovnici Kosova im ne veruju. "Oni su gori od Srba", rekao mi je jedan albanski starac. "Svi su oni Sloveni", objasnio je njegov sin. Ukoliko ruski vojnici budu stajali na granici, izbeglice ce nerado da se vracaju, narocito ukoliko im drustvo budu pravili i srpski granicari. Medjutim, postoji i gora varijanta, koju ce Milosevic verovatno da isproba. To je ruska zona okupacije na severu i istoku Kosova, gde se nalaze rudna bogatstva i neki od najvaznijih srpskih manastira. To bi zapravo bila podela. Srbi bi otisli u ruski deo, Albanci u preostali.

Mora biti veoma jasno da bi takav "kompromis koji cuva obraz" zapravo znacio poraz NATO-a. Kako sam vec pisao, cak su i srpski nacionalisti vec nekoliko godina govorili o podeli kao o jedinom resenju za Kosovo. To bi takodje ohrabrilo i Albance da kazu: "Dobro, ukoliko ste vi, Zapad, spremni da prihvatite podelu Bosne i Kosova na etnickim principima, podelicemo onda i Makedoniju po etnickim granicama". Podela bi bila katastrofa i Milosevic bi sasvim ispravno mogao da proglasi pobedu, osnazujuci svoju vlast.

4.

Problem sa ovim ratom pociva u tome sto je vodjen na pogresnom mestu. Rat na Kosovu za Kosovo cini mi se sasvim odbranjivim. Rat iz vazduha protiv Srbije, protiv sve vise civilnih ciljeva, mnogo je teze odbranjiv. Ono cemu bi trebalo da tezimo jeste sasvim suprotna situacija: rat u kome, u samoj Srbiji, Milosevic gubi umesto sto dobija podrsku naroda, dok konacno na samom Kosovu radimo nesto efikasno. Razlika izmedju borbe za Kosovo i borbe protiv Srbije moze da izgleda kao previse suptilna u ratnom stanju, ali ostaje od vitalnog znacaja. Umesto sto bombardujemo srpske gradove, treba da oslobadjamo kosovske.

Kljuc za sve to vreme bilo je prisustvo kopnenih trupa. Sa naknadnom pameti vidimo da je trebalo da stacioniramo znacajne kopnene trupe koje bi bile spremne, u blizini, i to pre nego sto smo poceli sa bombardovanjem. Ranije sam govorio o tome kako su lideri NATO-a bili "zavedeni bosanskim presedanom". Mnogi ljudi i dalje veruju da smo Milosevica bombardovali dok nije pristao na Dejtonski mirovni sporazum. Ali, to je bilo moguce samo zato sto smo vec imali francuske i britanske trupe na terenu koje su mogle da precizno navode bombe do njihovih ciljeva, na nacin na koji opkoljeni komandanti OVK-a sa satelitskim telefonima ocigledno ne mogu, i zato sto je hrvatska vojska, koju su obucili Amerikanci, promenila vojnu ravnotezu protiv srpskih snaga na terenu.

Neki su predlagali da iskoristimo OVK na slican nacin. Ukoliko niste spremni sami da promenite ravnotezu snaga na terenu, iskoristite lokalne varvare da to urade za vas. Medjutim, hrvatska vojska je barem bila manje-vise regularna vojska priznate, suverene drzave. Cak i tada, uzasan sporedni ucinak bilo je to sto smo postali ucesnici najveceg pojedinacnog cina etnickog ciscenja pre Kosova: proterivanja skoro 200.000 Srba iz Krajine 1995. godine. OVK naravno nikada nije bila regularna vojska suverene drzave. Prosle godine, to je jos uvek bila otpadnicka, neregularna, gerilska armija, sa nekim divljim lokalnim komandantima. Oni su pravili male razlike izmedju krivih i nevinih Srba. U zapadnim prestonicama ljudi povrsno kazu "to je banda narko dilera". Iako deo njihovog finansiranja mozda stize od kosovskih narko poslova, jedan upuceni visoki zapadni zvanicnik tvrdi "oni su gotovo sve drugo osim narko dilera". Cini mi se da ne bi bilo ni dobro ni vojno efikasno da je OVK naoruzana i obucena prosle godine. A sada? Pa, sada nemamo vremena. Osim toga, kada unapred razmisljamo o protektoratu, to izgleda kao veoma cudna strategija naoruzavnja ljudi danas da bismo ih sutra razoruzali.

Ne, nema alternative tome da posao uradimo sami. Trebalo je da od pocetka imamo spremne kopnene trupe. Izgubili smo dva meseca a nismo izgradili uverljive snage. Priblizio se rok za dovodjenje neophodnih trupa i opreme, mogli bismo da udjemo, ukoliko dodje do najgoreg, pre nego sto padne sneg. Sada su barem Pentagon i Toni Bler ubedili predsednika Klintona da je potrebno pripremiti 50.000 pripadnika kopnenih trupa.

Medjutim, Milosevic mora da veruje da smo zaista spremni da ih i upotrebimo. Niko nikada nije dobio bitku govoreci otpocetka "u redu, boricu se, sve dok ne budem povredjen". Posto sam video kako se britanske trupe pripremaju da podnesu zrtve, ne izgovaram ove reci olako. Voditi racuna o svojim ljudima najvaznija je duznost drzavnika. Ipak, samo izvrnuti moralni kodeks dopustice da se unesreci milion nevinih civila druge zemlje zato sto mi nismo spremni da rizikujemo zivot nijednog naseg profesionalnog vojnika. Za sta su vojnici obucavani? Kakva je to supersila? Kakav je to moral?

Ironija je u tome sto, da smo na vreme imali dovoljno impresivne kopnene trupe, mozda nikada ne bismo ni morali da ih koristimo. Milosevic je i u ovome slican Hitleru i Staljinu: njegovo programirano zlo i stratesko ludilo izmesani su sa superiornim taktickim realizmom. Kao sto su jos Rimljani znali - ukoliko hoces mir, moras se spremati za rat.

5.

Za dva meseca naucili smo ili smo se podsetili nekih duboko otreznjujucih lekcija. O sposobnosti da se cini zlo. O Klintonovoj administraciji. O Sjedinjenim Drzavama, supersili koja veruje u rat bez gubitaka. O NATO-u, koji delegatski igra poker. Ali, ovo je i prica o neuspehu Evrope da se izbori sa evropskim problemom. U razgovoru sa evropskim vojnicima u Makedoniji upitao sam ih da li bi evropske snage mogle da, ukoliko dodje do najgoreg, same oslobode Kosovo? Pa, rekli su, postoji problem sa transportom teskog naoruzanja, i sa vazdusnom podrskom. Ali, osim toga: da, vojno, mogli bismo to da izvedemo. Imamo ljude. Imamo opremu. Imamo novac.

Zar nije to vrsta operacije o kojoj se razmislja jos od kraja hladnog rata: evropske trupe, uz podrsku NATO-a? Sumnjam da ce se ona ovoga puta dogoditi. Stav Nemacke se veoma promenio, ali kancelar Gerhard Sreder kaze da nemacke kopnene snage nece ucestvovati u invaziji zemlje koju je poslednji put okupirao Hitlerov Vermaht. Njegova crveno-zelena koalicija bi se raspala ukoliko bi se to dogodilo. Italijani su takodje nespremni. Britanija i Francuska same ne bi bile dovoljne. Ali, neuspeh na Kosovu bi sigurno bio katalizator za tesnu saradnju evropske odbrane o kojoj se toliko dugo govori.

Zemlje Evropske unije moraju preuzeti vodecu ulogu u ekonomskim i politickim naporima da se posle rata obnovi ne samo Kosovo vec i citav region. Makedonija, Crna Gora, Albanija i Bugarska vape za hitnom pomoci, narocito ukoliko nategnuto diplomatsko resenje doprinese da znacajan broj izbeglica odluci da se ne vrati na Kosovo. Vec sada se razgovara o ubrzanju prosirenja Evropske unije (u to cu verovati kad vidim svojim ocima), i u Nemackoj je zakazana konferencija koja ce se baviti "paktom stabilnosti" za Balkan, ljubazno nazvanim "jugoistocnom Evropom". Na kraju, evropski kreatori politike pocinju pomalo da koriste mastu kada razmisljaju o tome sta svetska ekonomska supersila Evropska unija moze da ucini da spreci jos neke svoje susede da krenu u rat i da obnovi one susedne zemlje koje su kroz rat vec prosle. U britanskom tabloidu The Mirror, Mihail Gorbacov gundja da je rat Evropljanima pokazao gde im je mesto: "Da, vi ste ekonomski jaki, ali politicki vi ste Pigmeji". Da li ce nam to pomoci da odrastemo? Heraklit je autor cuvene izreke da je rat otac svih stvari. Iskustvo Drugog svetskog rata bilo je otac Evropske unije kakvu je danas znamo. Mozda ce nas ovaj rat nauciti da na kraju ove decenije pocnemo da radimo ono sto je trebalo da radimo na pocetku: da gradimo liberalni poredak za citavu Evropu. Ali, znajuci Evropu, na to ne bih racunao.

[Tekst je preveden iz The New York Review of Books, 27. maj 1999.]