Freimut Duve

Balkan treba da pogleda unapred

Rat se upravo zavrsava. I mada ima dovoljno razloga za sumnju, optimista sam. Kako cemo odgovoriti na kulturne i intelektualne izazove postavljene pred Evropsku zajednicu i OEBS? Da li mozemo da nadjemo konceptualnu osnovu za pomoc u rekonstrukciji?

Problem ne predstavlja rekonstrukcija sela i gradova, tvornica i mostova. Ali sta cemo sa ljudskim umovima? Kako da pomognemo ljudima da se od proslosti okrenu prema buducnosti? Ovo govorim na osnovu iskustva stecenog u proteklih osam godina koje pokazuje da je jedna osobina zajednicka svim stranama u bivsoj Jugoslaviji, bez obzira na dubinu njihovog medjusobnog neprijateljstva: sklonost ka osvrtanju unazad, bilo prema bliskoj, bilo prema dalekoj imaginarnoj proslosti. Posle zlocina pocinjenih tokom proteklih sest meseci, Albanci, sasvim razumljivo, isticu sve ono sto im je srpsko rukovodstvo uradilo od 1989. godine. Srbi, pak, stalno isticu vlastitu herojsku patnju u poslednjih sesto godina, posebno naglasavajuci bombardovanje iz proteklih nekoliko nedelja.

"Ubedjen sam da ce breme proslosti potisnuti sudbine ljudi na Balkanu u drugi plan", kaze kosovski pisac Beqe Cufai. Zbog toga Evropa mora da pomogne da se paznja sada usmeri na buducnost -- ne samo na ekonomsku buducnost, nego i na kulturnu, a narocito na grajdansku i demokratsku buducnost.

Otuda je nacelno u pravu americki istoricar Daniel Godlhagen kada kaze da je doslo vreme za intelektualno i obrazovno preusmeravanje. Ali je njegovo poredjenje ovog procesa sa preobrazovanjem u Nemackoj i Japanu posle 1945. godine problematicno i kontraproduktivno ako se prihvati kao osnova za delovanje. Medjutim, pogled na okolnosti nastale posle Drugog svetskog rata rasvetljava mnoge stvari.

Secajuci se svojih prvih susreta sa Nemackom iz ranih pedesetih godina, italijanski publicista Pietro Citati pise: "Utisak je bio neverovatan. U to vreme neposredna proslost nije postojala u mislima Nemaca. Strasne godine rata i Hitlerovog rezima kao da su nestale. Nemci su utehu trazili u secanjima na doba Meistera Echarta i Luthera, Goethea i Hodlerlina. Ili su se usredsredjivali na neposrednu sadasnjost. Zemlju je trebalo iznova izgraditi i ponovo pokrenuti akademski zivot. Trebalo je oziveti industriju i zaleciti duboke rane. Jasna mi je potreba da neposredna proslost bude na ovaj nacin amputirana. Razmisljanje o onome sto se upravo dogodilo pricinjavalo je isuvise jak bol." Bilo nas je mnogo koji smo posle kritikovali ovo potiskivanje neposredne proslosti. Ali danas, u bivsoj Jugoslaviji, to bi ipak mogao da bude prvi korak ka miru.

Cinilo se da nam je onda odgovarala engleska rec "pre-obrazovanje". Povratak u stado evropske demokratije, obnavljanje demokratske snage Weimarske republike, nov pocetak tamo gde je Hitler unistio demokratiju i progonio ili ubijao demokrate. Povratak i u doslovnom smislu: Willy Brandt se vratio iz Norveske, Ernst Reuter iz Turske, a Max Bauer iz SAD. Po povratku iz egzila, oni su zapoceli posao ponovnog uspostavljanja demokratije u atmosferi kulturne i knjizevne oskudice koju su stvorila teska vremena. Uz pomoc saveznika, demokratija je ozivela, cak i pre "ekonomskog cuda" iz pedesetih godina. Cinjenica da je mnogo izgnanih nemackih intelektualaca, uglavnom Jevreja, bilo na kljucnim mestima u vojnoj administraciji bitno je obelezila ovo razdoblje. Oni su pomogli da se ponovo uspostavi veza sa knjizevnim i kulturnim bogatstvom weimarskog perioda. Izdavacke kuce otpocele su rad tamo gde su bile zaustavljene. Brojni mladi novinari i izdavaci, a medju njima i Axel Springler i Rudolf Augstein, dobili su dozvole i poceli da rade. Oni su pokusali su da odgovore na kljucna pitanja tog vremena. Uspostavljali su veze sa periodom koji je neposredno prethodio "neposrednoj proslosti" -- gradjanskom, demokratskom, prosvecenom "davno proslom vremenu" zajednicke evropske kulture koju su Hitlerovi sledbenici hteli zauvek da zatru.

Postoji, medjutim, i jedna bitna razlika: Nemacka je dala svoj doprinos evropskoj demorkatiji pre Weimarske republike i pre 1848. godine. Hitler je prvo presekao veze kojima je Nemacke bila spojena sa ovom demokratskom Evropom, da bi posle toga Evropu unistio.

Jugoslavija je krenula drugim putem: ona se nikada nije toliko udaljavala od Evrope koliko je to ucinila Nemacka za vreme Hitlera. Ali, za vreme Titove vladavine, Jugoslavija nije ucinila ni obzbiljan napor da se priblizi pravim evropskim demokratskim tradicijama. Jos je pocetkom osamdesetih bosanski profesor Izetbegovic bio osudjen na 14 godina zatvora zato sto je objavio knjigu.

Kada je rec o Evropi, i hrvatski predsednik Tudjman i srpski istoricar usredsredice se pre na stare sporne mape nego na demokratsku istoriju Evropljana, ciji su deo posle 1945. godine nemacke demokrate ponovo htele da budu. Otuda glavni intelektualni i kulturni zadatak za one koji ce ucestvovati u rekonstrukciju treba da bude usmeravanje paznje na sadasnjost i buducnost.

Druga promena mora zatim da se postavi i kao glavni evropsku uslov za dodelu pomoci: ne mogu postojati etnicki homogene drzave u Evropi. A narocito ne u jugoistocnoj Evropi. Cak ni posle progona. Evropa ne moze i ne sme da prihvati stanje nastalo usled progona. Osnovno nacelo za novi demokratski pocetak mora da bude: drzava svih gradjana, a ne drzava posebnih etnickih grupa. Svako ko govori o "Srbima" onako kako to cini nacional-socijalista Milosevic uporno zanemaruje cinjenicu da vise od cetvrtine gradjana Srbije nisu Srbi, ali da i pored toga svakako treba da uzivaju sva gradjanska prava. Izgnani Albanci sa Kosova takodje ce morati da prihvate i postuju jednu promenjenu, evropski ustrojenu drzavu svih gradjana.

Mogucnosti za evropsku buducnost i razvoj demokratske drzave svih gradjana dva su izazova -- posebno u kulturnom smislu -- koje postavlja novi pocetak. Ono sto su uspeli da postignu, uz pomoc saveznika, pisci i intelektualci koji su se vratili u Nemacku posle 1945. pogled uperen van i unapred -- treba da predstavlja osnovu za nov pocetak. Uprkos katastrofi, u Makedoniji ce biti odrzan festival drame i zemlja ce se ponovo otvoriti prema Evropi. Spaljene albanske knjige vec se ponovo stampaju u Pristini i bice deljene i ljudima u kampovima i onima koji se vrate. Pomoc se mora obezbediti i za nezavisne novinare u Beogradu koji su se poslednjih nedelja povukli u podzemlje ili pobegli u susedne zemlje. I oni su pobornici ovih ideja i zele da se vrate, kao i mnogi drugi intelektualci koji se sve jace odupiru etnickom ludilu. Oni, kojima je stalo do mira, moraju da pomognu ovaj kulturni povratak u Evropu.

(Autor teksta predstavnik je OEBS-a za slobodu medija. Tekst je preveden iz: Suddeutsche Zeitung No 127, 7. jun 1999.)