Nenad Dimitrijevic

Jugoslavija je danas mesto patnje. Zemlja je pretvorena u pozornicu na kojoj se dva takmicara utrkuju do "moralne pobede". Pozornica je bedna, a trkaci -- zapadna vojna alijansa i Milosevicev rezim -- ostavljaju utisak tek trecerazrednih amatera. Samo je cena ostvarenja proklamovanog cilja ekstremno visoka: ubijanje jednih nevinih, proterivanje drugih nevinih, razaranje zemlje. Milosevic spremno koristi najsurovija sredstva protiv albanskih civila na Kosovu, pozivajuci se "nase moralno pravo" da branimo zemlju od agresije. NATO cini isto, sa tek promenjenim predznakom: "mi" imamo moralnu duznost da stitimo nevino albansko stanovnistvo Jugoslavije, pa odavde sledi "nase moralno pravo" da bombardujemo nevino ne-albansko stanovnistvo Jugoslavije. No, iza cinicnog razbacivanja moralnim imperativima stoji samo sukob dva radikalna zla, koja se ne zaustavljaju na fizickom unistenju ljudi i njihovih naseobina. Gospodari smrti su ideoloski i vojno-tehnicki precizno podelili stanovnistvo zemlje na dve grupe, na "Albance" i "Srbe", kreirajuci i kod jednih i kod drugih osecanja nemoci, straha i ocaja, nastojeci da trajno pretvore i jedne i druge u zrtve opterecene osecanjem mrznje prema "drugoj strani". Ovim kao da je definisan jos jedan pakleni ciklus poraza koji poziva na osvetu -- neposredna proslost nas uci kako indukovano osecanje jednom nam ucinjene nepravde sadrzi izuzetno mocan destruktivni potencijal za buducnost.

Sta stanovnike Jugoslavije ceka kad rat prestane? Da li je moguce iskoraciti iz zacaranog kruga patnje i mrznje? Tesko je razmisljati i govoriti o alternativi dok su ljudi svakodnevno izlozeni pretnji nasilne smrti. Logika bombi je logika ubijanja i razaranja, logika ratnih zakona je logika unutrasnje represije, pa je logika zivota u Jugoslaviji danas svedena na borbu za fizicki opstanak. Cini se da je i nerealno i nemoralno ocekivati da ljudi pod ovakvim zastrasujucim egzistencijalnim pritiskom rade na uoblicavanju politickog projekta jednog drugacijeg drustva.

Ali, s druge strane, bombe ce jednom stati i nakon ultimativnog uzasa sadasnjeg stanja nastupice nekakva posleratna buducnost. Iz ove jednostavne okolnosti proizlazi ne samo legitimnost, nego i nuznost razmisljanja o mogucim izborima sa kojima cemo biti suoceni, kao i o akterima, strategijama i sadrzini alternativne politike za drugaciju Srbiju i Jugoslaviju. Kad prestane ubijanje, prvo pitanje za ljude koji bi hteli da konceptualiziraju jednu buducu civilnu normalnost bice ono o koracima koji su nuzni kako bi se prevazisla inercija resantimanskog nacionalizma i odatle izvedene mrznje prema "drugima" -- ovo je okvir koji omedjuje pitanje o institucionalnim i proceduralnim svojstvima moguceg demokratskog poretka za Jugoslaviju. Ovde se moramo cuvati da ne upadnemo u zamku beskorisne utopije koja bi promisljala nepostojece a pozeljno posleratno stanje u terminima nedostiznih kategorija. Upravo, ovde moramo razmisljati u kategorijama pozitivne-dostizne utopije: putevi ostvarivanja onoga (gradjanske slobode i demokratije) cega danas nema i sto je suprotstavljeno samim osnovama danasnje jugoslovenske realnosti moraju se traziti u postojecem. Ali, sta to znaci?

"U jos uvek zivom iskustvu Srbije postoje uporisne tacke za drukciji smer zbivanja od onog koji ovde vec dugo dominira. Ta uporista ne mozemo ni naci a kamoli uciniti delotvornim bez obnove kritickog misljenja kojeg su zatirali i Īklasnaí i Īnacionalnaí ideologija. Bez kritickog misljenja nema ni valjane moralne snage, a jos manje delotvorne politike i stvarne izmene egzistencijalne situacije." (Nebojsa Popov, "Dometi moralne osude sile", Republika, broj 211).

Opet: kriticka misao koja smera s onu stranu postojece lose beskonacnosti mora poci od konteksta datosti, trazeci u njemu strategiju, nosioce i sadrzinu alternative. Izbor mogucih strategija ce verovatno biti do krajnosti suzen i prvenstveno ce zavisiti od karaktera posleratnog rezima. Postoje tek dve mogucnosti: opstanak Milosevicevog rezima, ili njegov pad. U prvom slucaju, verovatno ce doci do zaokruzavanja vec davno pripremljenog totalitarnog projekta i do privremenog stabilizovanja militaristicki ustrojene diktature. Pad rezima manje je verovatan i njegove posledice je teze predvideti, ali se moze pretpostaviti da bi se zemlja nasla u nekoj vrsti Stunde Null, odnosno u momentu u vremenu koji bi usled uklanjanja nosilaca moci, urusavanja starih (kvazi-politickih) institucija i odbacivanja starih (kvazi-pravnih) normi, simbolicki bio uporediv sa prirodnim stanjem. Ovim bi nacelno bila otvorena mogucnost novog pocetka, odnosno otpocinjanja promena koje bi zemlju povele od autoritarne i totalitarne proslosti ka demokratiji. Ali, jedva da je potrebno pomenuti kako svaki radikalni raskid sa starim rezimom nosi sa sobom visestruke opasnosti: ako uklanjanje starog autoriteta nije praceno institucionalizovanjem novog kvaliteta slobode, tada se moze ili upasti u vrtlog permanentne revolucije, ili se mogu otvoriti vrata nekoj novoj diktaturi. Upravo, mogucnost otpocinjanja tranzicije ka demokratiji u velikoj meri bi zavisila od samog nacina promene rezima: njegovo nasilno rusenje povecalo bi rizik da se zemlja pretvori u pozornicu institucionalno i pravno nekontrolisane borbe za prazno mesto vlasti. S druge strane, kontekst u kome bi snage koje personifikuju postojeci rezim bile prinudjene na povlacenje, odnosno odricanje od vlasti, mozda bi omogucio da se radikalne promene ka demokratiji odvijaju uz ocuvanje jednog minimuma pravnog i politickog kontinuiteta. Zalaganje za strategiju kontinuiteta ovde treba shvatiti kao zalaganje za pronalazenje instumenata koji bi omogucili u kvalitativnom smislu radikalnu normativnu re-integraciju politicke zajednice na principima slobode i demokratije, a koji bi istovremeno sprecili propadanje vec duboko iscrpljenog, atomizovanog i antagonizovanog drustva u vrtlog gradjanskog rata. Od nosilaca demokratske alternative ovde bi se zahtevalo da se odreknu patosa revolucionarnog govora i da sopstvenu semantiku i delovanje ogranice zatecenim pravnim i politickim normama, a zarad ostvarenja radikalne demokratske promene.

No, vratimo se verovatnijem scenariju, onom koji predvidja da okoncanje NATO agresije nece biti praceno padom aktuelnog rezima. Da li ce u takvom slucaju uopste postojati alternativni put, koji bi otvarao nadu za zivot s onu stranu diktature? Politicki i civilni akteri (stranke, drustveni pokreti, asocijacije, mediji) koji su u prethodnom periodu predstavljali ostrva demokratske alternative i otpora, sada su izlozeni direktnoj pretnji unistenja, i ovo je svakako jedan od politicki najkratkovidijih i -- nakon ubijanja i razaranja -- moralno najsramnijih aspekata NATO agresije. Uvek prisutan, rezimski diskurs o "neprijateljima" i "izdajnicima" sada nesmetano divlja, proglasavajuci sve one koji sumnjaju u oficijelnu verziju patriotizma "slugama agresora".

Nema mnogo osnova za verovanje da ce se nakon rata bilo sta promeniti u strukturi ideoloske argumentacije rezimskog Novogovora. Ovaj diskurs mnogo je vise od puke ideologije: rec je o reprodukcijskoj matrici koja zauzima isto ono sistemsko mesto koje u demokratiji pripada pravno-politickim institucijama i procedurama. Samoopravdavajuci se (samododeljenim) zadatakom ostvarivanja "visih ciljeva", rezim nikad nije prihvatio javna i apstraktna proceduralna pravila vladavine, radije se oslanjajuci na mesavinu ideoloskih dogmi i neproracunljivih, arbitrarnih preferenci sopstvenih elita. Javna dimenzija politike je ponistena, a na njeno mesto je postavljen kompleksni i netransparentni sistem privatizovane dominacije. Ovaj se sistem sastoji od bizarno struktuiranih krugova moci, skrivenih medju dvorskim intelektualcima, ekonomskim elitama, u tajnoj i drugim vrstama policije, u organizovanom kriminalu, u armiji, u vladajucim partijama, a sve to sa Predsednikom Republike kao centrom Networka i njegovom personifikacijom.

Ekstremno mocni drzavni aparat vec godinama, i u sve direktnijoj formi, nastoji da kontrolise svaku socijalno i politicki relevantnu sferu zivota, koristeci u ovom preduzecu kako ideolosku manipulaciju "klasnim" ili "nacionalnim" interesom, tako i golo nasilje -- sa stanovista podanika, rezultat se moze opisati kao stanje odredjeno kombinacijom populisticke podrske, apatije i straha. Sistem se odrzava stalnim re-produkovanjem krize i vanrednog stanja, menjajuci ideoloska odela i uvek jacajuci represiju, odnosno obezbedjujuci homogenizaciju i lojalnost podanika razlicitim tipovima ideoloske konstrukcije zbilje, koji su praceni jasnom porukom da vladajuci u svakom trenutku mogu posegnuti za principijelno neogranicenim nasiljem.

Ipak, nijedan ciklus krize nije jednak prethodnom. Ravnoteza izmedju dva najvaznija stuba rezima, ideoloske dominacije i privatizovane upotrebe represije, izgledala je definitivno poremecenom nakon zimskih protesta 1996/97. Bez obzira na skromne neposredno-politicke rezultate, ovi dogadjaji su bili ponistili auto-legitimacijske kapacitete rezima, ostavljajuci mu na raspolaganju samo instrumente sile, sto je visestruko komplikovalo problem vladavine, ugrozavajuci na dugi rok stabilnost rezima. Zato treba stalno ponavljati: brutalna intervencija zapadne alijanse ne samo sto indukuje patnje i razaranja, vec istovremeno i jaca rezim. Ovim ratom je rezim dobio priliku da rekonstruise svoj populisticki kvazi-legitimitet. Stari obrasci klasnog i nacionalnog interesa zamenjeni su legitimacijskom figurom patriotizma, pri cemu stalna pretnja nasilne smrti homogenizuje ljude, predstavljajuci politicke razlike izmedju njih irelevantnim. Dok je u prethodnom periodu rezim ekstenzivno koristio silu kako bi ponistio politicki pluralizam, sada mu je taj zadatak znatno olaksan cinjenicom da sila dolazi spolja.

Ukratko, sadasnje tragicno stanje u Srbiji kao da ne ostavlja mnogo nade za uspostavljanje demokratije. Sila je ubila politiku i ovo je tacka od koje mora poci svako razmisljanje o alternativi postojecem rezimu. Milosevicev ratnicki cezarizam ostace verovatno kao jedina opcija koja ce se moci direktno operacionalizovati u "politickom" prostoru. Opozicione politicke partije, koje ni u prethodnom periodu nisu bile uspesne u suprotstavljanju vladajucima niti u afirmaciji jednog drugacijeg razumevanja politike i drustva, izgubice i dosadasnji prostor fasadnog parlamentarizma. Licenca za politicko delovanje zavisice od arbitrerne odluke rezima kojom ce se politicke organizacije klasifikovati na "patriotske" i "izdajnicke". Onima koji budu procenjeni kao na bilo koji nacin neprijatni po vladajucu strukturu bice oduzeto pravo na politicki govor.

Kako je tada moguce operacionalizovati alternativu? Borci za demokratiju u posleratnoj Srbiji pod Milosevicem verovatno ce morati da posegnu za strategijom koja je priblizna delanju sto su ga krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih godina uoblicili disidenti u "real-socijalistickoj" Centralnoj Evropi. Rec je o onom moralnom diskursu alternativnog civilnog drustva koji je ostao upamcen pod imenom "anti-politika". Protagonisti civilnog drustva u Madjarskoj, Cehoslovackoj, Poljskoj, reflektivno se odnoseci prema sopstvenoj organizacionoj i prakticno-politickoj slabosti spram tendencijski svemocnog Behemota, nastojali su na afirmaciji "paralelnog polisa": disidenti su prihvatili strategiju samo-ogranicavanja, koja se prvenstveno ogledala u sistematskom naporu da se izbegne otvorena konfrontacija sa rezimom. Umesto beznadeznog sukoba sa represivnim aparatom partijske drzave, oni su razvili svoj paralelni, tajni Lebenswelt, vodjen idejama individualne slobode, moralnog pluralizma i tolerancije.

Ovo iskustvo uci da refleksivnost anti-politickog diskursa civilnog drustva sadrzi dva dublja svojstva. Prvo se svojstvo moze odrediti kao paralelizam diskursa, odnosno izbegavanje dodirnih tacaka sa kvazi-politickim govorom represivnog aparata. Drugo svojstvo nazvacu moralnoscu diskursa.

Diskurzivni paralelizam civilnog drustva pokriva dve strategije. Prvo, proto-demokratsko civilno drustvo mora nastojati da zauzme aktivan stav u formulisanju polja svoje akcije. Neophodno je prevazici do sada prevladjujuci pristup politicke opozicije koji se sastojao u naknadnom reagovanju na pitanja koja namece rezim. U prethodnom periodu je reaktivni odnos prema vlasti predstavljao jednu od opstih karakteristika delovanja politickih partija u Srbiji i -- verovatno -- jedan od bitnih elemenata stabilnosti rezima. Vecina partija koje se samorazumevanjem odredjuju kao demokratske upustala se u beznadno takmicenje sa rezimom na temu nacionalizma, nastojeci da uveri birace kako smo "mi" bolji patrioti, odnosno nacionalisti od "njih". Umesto ovakvog pristupa, akteri civilnog drustva treba da identifikuju, konceptualiziraju i nastoje da sire alternativni nacin gledanja na teme koje su od istinski centralnog znacaja za drustvo i zajednicu -- rec je upravo o temama koje rezim kontinuirano i nasilnicki pokusava da falsifikuje ili ukloni iz politickog govora. Individualna sloboda, manjinska prava, institucionalizacija demokratske parlamentarne politike u javnom prostoru omedjenom apstraktnim, za sve jednakim i transparentnim procedurama, ogranicena vlast, izgradnja koherentnog pravnog sistema koji bi garantovao pravnu sigurnost i jednakost svim gradjanima i grupama u zemlji, socijalna pravda -- ovo su tek neka od pitanja koja u Jugoslaviji nikad nisu dosla na dnevni red ili ih je vladajuca politika sile ideoloski izoblicavala do neprepoznatljivosti.

Iskustva u bavljenju ovim pitanjima postoje. Bez obzira na surovim ogranicenjima suzene mogucnosti da se delotvorno menjaju stavovi vecine, mreza gradjanskih pokreta, asocijacija i nezavisnih medija pokazala je u prethodnom periodu izvanrednu hrabrost i kreativnost u borbi protiv belicisticke histerije. Najzad, treba podsetiti da se jedno od najznacajnijih postignuca protesta 1996/97. godine sastojalo upravo u tome sto su gradjani radikalno formulisali zahtev za slobodu umesto represije, za vladavinu prava umesto vladavine putem arbitrernih preferenci, za demokratiju umesto autoritarizma. Ovim su gradjani formulisali paralelni demokratski diskurs i ucinili ga javnim, tako da akteri civilnog drustva danas ne bi bili u situaciji da posreduju apstraktno znanje o slobodi i demokratiji kao dalekim civilizacijskim vrednostima.

Drugo, paralelizam diskursa civilnog drustva pretpostavlja, barem u posleratnom periodu verovatno umnogostrucene represije, izbegavanje direktne konfrontacije sa rezimom. Mozda bi se mogla racionalno uspostaviti neka vrsta rigidnog dualizma u odnosu na rezim, kako bi se umesto trenutno beznadeznog direktnog otpora politici sile radilo na afirmaciji alternativnih vrednosti. Ovako odredjene, cilj, polje i oblik delovanja ne bi trebalo posmatrati kao prakticno-politicki beskorisnu akciju. Aktivizam ogranicen na "paralelni polis" bio bi usmeren na prakticno osporavanje destruktivne logike atomizacije, koja cini bit rezimske strategije obezbedjivanja lojalnosti podanika. Ovde se polazi od stava da nijedna vlast sa totalitarnim ambicijama, ma koliko izgledala omnipotentna, nije u stanju da kontrolise sve oblike ljudskog misljenja i delovanja. Stoga je ideja da se pronadju te "bele fleke" u tkivu drustva, odnosno tacke koje nisu pokrivene direktnom represijom, te da se u njima razvijaju oblici solidarne komunikacije na pitanjima koja je rezim odbacio ili ideoloski izoblicio. Proces sirenja alternativnih ideja, kao proces sirenja autonomije u sferu koja je danas ekskluzivni rezimski politicki prostor, zavisio bi odlucno od "normalizacije"/rutiniziranja vladavinskih obrazaca. Pretpostavka je da rezim ne moze bez prevelikih troskova i rizika trajno vladati na nacin vanrednog stanja. Postepeno ce verovatno doci do nekog oblika standardizovanja vladavinskih kodova, koji ce funkcionisati kao surogat "implicitnog drustvenog ugovora", odredjujuci namesto pravnih normi granice izmedju individualne privatnosti i ekskluzivno rezimske "politicke" sfere. Komparativno znanje o ovom tipu rezima pokazuje kako njegova rutinizacija vodi nekoj vrsti kvazi-liberalizacije, odnosno izvesnom popustanju represivnih stega, sto bi omogucilo postepeno sirenje prostora civilno-drustvene autonomije.

Konacno, moralnost diskursa civilnog drustva u situaciji ogoljene represije odnosi se na nacin pristupa izabranim temama. Rec je o izuzetno kompleksnom pitanju, cija bi elaboracija zahtevala poseban tekst, pa ce ovde biti ponudjena tek skica jednog moguceg pristupa. Moralni diskurs nije politicki, odnosno akteri civilnog drustva ne pokrecu svoje teme na nacin na koji bi to cinili politicki akteri u demokratskom pluralistickom drustvu. Ovaj govor nije kompetitivan na nacin politicke utakmice. Njegova bitna odlika je konsensualnost, shvacena kao nastojanje da se oko pitanja koja se pokrecu dosegne moralna pozicija zajednicka svim akterima. Vaznost ovakve moralne diskurzivne argumentacije u Srbiji moze se braniti i stavom da se uspostavljanje demokratske normalnosti mora izvesti u slozenom procesu koji bi se sastojao od (1) moralne refleksije o bliskoj proslosti, i (2) institucionalne rekonstrukcije politickog i pravnog sistema.

Moralna refleksija, shvacena kao kriticko promisljanje nedavne proslosti od strane aktera civilnog drustva, mora prethoditi institucionalnom uoblicavanju demokratije. Polazna tacka ovog pristupa je uvid da se u Srbiji jos uvek zivi pod rezimom, te unutar socijalnog, kulturnog i ideoloskog okvira koji su ucinili mogucim rat i ubijanje. Nijedan od bitnih elemenata belicistickog politickog projekta nije uklonjen, niti doveden u pitanje od strane rezima i njegovih dvorskih ideologa. Zato se alternativni diskurs gradjanskog demokratskog mira mora odvijati u smeru kojeg su mnogi akteri civilnog drustva u prethodnom periodu vec hrabro i precizno odredili: kao kriticka refleksija o nacionalizmu i ratu, koja ce definisati pravi smisao onoga sto su vladajuci cinili u ime "naseg identiteta". Zvanicna ideologija u svom instrumentalno-selektivnom citanju istorije nastoji da predstavi rezimsko delovanje kao kontinuitet odbrane nacionalnog identiteta. Kriticki diskurs treba da -- polazeci od univerzalnih moralnih principa i vrednosti -- uvek iznova pokazuje kako u protekloj deceniji nije branjena "nacionalna cast", vec su se dogadjale moralne katastrofe. Rezim koji je proklamovao "ujedinjenje svih Srba", razorio je kako gradjanski, tako i nacionalni identitet. Ono sto ideoloski inzenjeri vec godinama nastoje da nametnu kao "prave tradicije i nacionalni interes", naprosto je nacionalisticki misticizam, koji misli o ljudskim bicima tek kao o instrumentima za ostvarivanje ekspanzionistickih ciljeva i ocuvanje vladavinskih privilegija. Bez afirmacije alternativnog misljenja o onome sto se u protekloj deceniji dogodilo, ostali bismo uhvaceni u klopku pred-modernog varvarizma koji unistava svaki identitet. Kao podanici rezima koji je proizveo moralnu katastrofu, mi moramo da istrazimo nasu proslost u ne-funkcionalistickim kategorijama. Umesto prihvatanja ideoloskih selektivnih tumacenja koja nastoje da falsifikuju istoriju kako bi kreirala prividne kontinuitete i lazne tradicije, mi moramo stalno naglasavati kako nakon rata nikakav kontinuitet nije moralno prihvatljiv, te da individualni identitet, nacionalni identitet i identitet zajednice moraju biti rekonstruisani na univerzalnim vrednosnim premisama.