Stojan Cerovic

Ovo nije trebalo da bude nikakav rat. Ovo i nije nikakav rat. Ovo je samo jedan primer ocajno dobre saradnje domace i svetske, lokalne i globalne gluposti i bezocnosti, a obe strane dogovorile su se da lazu kako je rec o stvarnom ratu oko Kosova. Ono sto je jedino stvarno su ogromne mase albanskih izbeglica i razaranje Srbije, ali to je ujedno i najmanje vazno, kako Milosevicu tako i NATO-u.

Milosevic prihvata i podnosi razaranje Srbije jednako mirno i lako kao sto NATO podnosi izbeglicku katastrofu, kojoj su vazdusni napadi ocigledno doprineli. Milosevic je vec mnogo puta uspesno prosao sve provere brutalnosti i dokazao da ga i najmasovnija stradanja, srpska ili nesrpska, ostavljaju savrseno hladnim. Znao je, morao je biti precizno obavesten o tome kako ce izgledati napadi NATO avijacije i takva perspektiva mu se svidela. Shvatio je da ce mu jedino to omoguciti ciscenje Kosova, potpunije nego pod bilo kojim drugim okolnostima. Kad NATO bombarduje Srbiju da bi zastitio kosovske Albance, srpskim trupama nije neophodno mnogo objasnjavati da su svi Albanci neprijatelji i da je proterivanje najbolje i najhumanije sto se s njima moze uciniti. Oni za Milosevica postaju legitiman cilj, isto kao sto su to za NATO mostovi u Novom Sadu, zgrada televizije, Miloseviceva rezidencija ili razne drzavne kancelarije, da ne pominjemo civilne zrtve.

Ako je Zapad u Bosni podbacio, ako je reagovao prekasno i preslabo, ovog puta je ocigledno prebacio. Ovo je prerano i prejako, rdjavo obrazlozeno, razorno a neefikasno, odnosno totalno kontraproduktivno. Podsetimo se: vazdusni udari nisu poceli zbog humanitarne katastrofe koje tada nije bilo, nego zato sto je Beograd odbio plan iz Rambujea i Pariza i nije hteo da pozove NATO trupe da u miru dodju na Kosovo. Taj plan je za Srbiju i Kosovo, za Srbe i Albance, mozda bio optimalan, a svakako bolji od ovog sto sad imaju, ali to jeste bio ultimatum. Diktat je bio suvise ocigledan, sve se odvijalo navrat-nanos, racunalo se na presing, umereniji Albanci su izbaceni iz igre, od predstavnika OVK trazeno je da makar samo forme radi potpisu sporazum, samo da bi se Milosevic izlozio pretnji vojnom intervencijom. Izgledalo je kao da Amerikanci i Britanci osecaju uzasan svrab i jedva cekaju da vec jednom prospu te bombe.

Pocetna ideja o bombardovanju kao sredstvu za primoravanje Milosevica da prihvati pregovore i ultimatum, brzo je zamenjena novim ciljem. Kad su se na makedonskoj granici pojavile kolone izbeglica bombe su postale sredstvo sprecavanja humanitarne katastrofe, a potom nacin da se obezbedi povratak izbeglica. Docnije je objasnjeno da je postojao srpski plan "podkovica" o proterivanju kosovskih Albanaca, ali u pocetku su i general Vesli Klark i sef verifikatorske misije general Voker izjavljivali da su iznenadjeni i sokirani razmerama egzodusa. To bi znacilo da nisu znali ni za kakav plan, nego im je Milosevic naknadno ponudio humanitarnu katastrofu kao opravdanje.

Izbeglice su, u svakom slucaju, postale centralna tema, naravno sasvim razumljivo. Pakleni prizori iz sabirnih centara u Makedoniji preplavili su televizijske ekrane i vise ni o cemu nije moglo da se misli. Valjalo je misliti pre nego sto se to dogodilo, a kad je pocelo vise nije bilo vazno sta je ko u pocetku pogresio ili propustio da uradi. NATO intervencija je pocela da se shvata kao neka vrsta kaznene ekspedicije i, za zapadnu javnost, problem je postao jedino njena neefikasnost. Srbija je dobila status i tretman nacisticke Nemacke. Pitanje angazovanja kopnenih trupa postalo je najveca moralna dilema, pri cemu su moralisti za, a protivnici isticu pretezno pragmaticne argumente. Portparoli NATO-a i Pentagona uglavnom nemaju nikakvih teskoca da gotovo sve sto bombe pogode proglase legitimnim vojnim ciljem. Jedva da su uopste neophodni rutinski izrazi zaljenja zbog civilnih zrtava. Gradjani Srbije se, naime, smatraju fanaticno odanim svom fireru, a malo ko se jos seca tromesecnih zimskih demonstracija protiv te iste osobe.

Dakle, sklopila se slika o moralnoj intervenciji, koja se istina ne odvija narocito uspesno i svakako traje mnogo duze nego sto se ocekivalo, ali u nacelu se ne dovodi u pitanje pretpostavka da je NATO nesto kao Bozja ruka koja upravo vrsi pravdu nad najozloglasenijim prestupnikom u Evropi. Ali, ako nismo hteli da lazemo za Milosevica ili u korist bilo kakvog srpskog nacionalnog interesa, nema razloga da sad lazemo zbog Klintona, Blera, NATO-a, ili u korist OVK i nekog albanskog interesa, sto u ovom slucaju znaci da moramo priznati da predstava o moralnoj intervenciji nije tako jednostavna kao sto bi se moglo zakljuciti gledajuci neke zapadne televizije.

U stvari, ova kampanja vazdusnih udara otvara nove i veoma ozbiljne moralne dileme, za koje niko nije bio pripremljen. Tvrdi se, naime, da ovog puta Zapad intervenise sasvim nesebicno, bez ikakvih posebnih interesa bilo koje drzave, dakle, samo u ime humanosti. Do sada je za pokretanje vojske bio neophodan drzavni razlog, sebican dakako i retko kad ozbiljnije povezan s bilo kakvim moralom. I Milosevic i OVK latili su se oruzja iz tih tradicionalnih motiva, ratujuci oko teritorije, a Zapad se umesao iz moralnih razloga i to preventivno. Pri tom NATO ne pretenduje da podrzava OVK, niko jos ne nudi Albancima nista vise od autonomije, a ne zeli se ni kaznjavanje srpskog naroda, pa cak ni Milosevic licno zvanicno nije meta. Ako se zna da humanitarna situacija nije poboljsana nego su povlacenje verifikatorske misije i kampanja vazdusnih udara omogucili pravu katastrofu kosovskih Albanaca, onda zapadnim drzavnicima preostaje samo da se pozivaju na svoje dobre namere i plemenite ciljeve, koji su se, eto, pretvorili u nesto sasvim suprotno.

Naravno, morali bismo biti krajnje podozrivi kad god cujemo da se politicari pozivaju na moral. Ne bih hteo da uporedjujem Milosevicev moralni profil s njegovim zapadnim kolegama, ali ni oni mi ne lice na ljude koji redovno komuniciraju sa Svevisnjim, a bas tako se, u ovom slucaju, predstavljaju. Zar nisu oni u Bosni godinama propustali onolike prilike za moralnu akciju? Zar i u ovom trenutku na planeti nema drugih i vecih napada na moralna cula? Zar kurdska nesreca nije uporediva s albanskom? Upravo dok su lideri OVK u Rambujeu promovisani u odgovorne drzavnike, kurdski vodja Odzalan je otet i izrucen Turskoj uz pomoc zapadnih obavestajnih sluzbi. Ali gospod Bog se redovno poziva da gostuje na CNN-u samo povodom Kosova, Milosevica i Albanaca.

Nevolja s ovom NATO avanturom je u tome sto se zaista ne vide nikakvi drugi, razumni razlozi, izuzev moralnih. Ali, posto su posledice ispale predvidljivo katastrofalne, preostaje mi da zakljucim da zapadne lidere nisu ni zanimali prvenstveno lokalni razlozi i sam kosovski problem, nego njihova javnost. Diskreditovanom Klintonu je, recimo, bio potreban bas neki ovakav rat, a nadao se boljem ishodu. Pa posto je sve krenulo naopako, zapadni lideri i mediji poceli su da brane svoju moralnu intervenciju gomilama lazi, kao da ih je sve zarazio Slobodan Milosevic i njegova propaganda.

Nikad nismo videli Zapad u tako bednom izdanju i to je ono sto je moralo najvise uzasnuti ono malo liberalnih i trezvenih ljudi u Srbiji koji znaju da za nju nema drugog puta osim ka Evropi i Zapadu. A posle ovakvog iskustva najteze pitanje nije vise kako nego zasto teziti Zapadu? Ko ce u toj razorenoj zemlji moci da se nosi s takvim strasnim pitanjem? Ko ce moci da ponudi bilo kakav smislen odgovor? Ovakvom intervencijom NATO je vec uspeo da u velikoj meri rehabilituje samog Milosevica, sto nije mali podvig, a sto je jos gore, on ima izgleda da iz svega izae neporazen.

Sve je u ovoj kampanji ispalo pogresno. I razumevanje kosovskog problema, i postavljeni ciljevi, i procena situacije, i primenjena sredstva. Vazdusni udari pokazali su se ne samo nedovoljni, nego sami po sebi otvaraju moralne probleme. Pre svega, kakav je to ratni moral kad jedna strana ne preuzima prakticno nikakav rizik za ljudske zrtve? Ko ce poverovati u iskrenu potresenost zapadnih lidera izbeglickom nesrecom, ako se akcija bombardovanja odvija pod sasvim rasistickom pretpostavkom da jedan americki zivot vredi vise od milion albanskih ili srpskih? Krstarece rakete koje se ispaljuju iz ogromne daljine direktan su izraz gadljivosti prema nevoljama ljudi na zemlji, a ocekuje se da one uspostave neki moralni poredak.

Osim toga, ta ogromna tehnicka nadmoc, te bombe koje padaju iz svemira, oslobadjaju drugu stranu obaveze da postuje bilo kakve obzire. Milosevic i onako nije tome sklon, ali ako njegova vojska na Kosovu zaista koristi Albance kao ´ljudski stitö u ovim okolnostima to vise ne izgleda kao tezak zlocin. Ko moze da ocekuje od vojske da prosto pristane da bude meta NATO projektila i ne pokusa da se zastiti na bilo koji nacin?

Najzad, NATO nedopustivo cesto izrazava zaljenje zbog civilnih zrtava. U ovakvom savrseno neravnopravnom ratu tehnike protiv ljudstva, ciljevi bi morali biti zaista vojni, a preciznost apsolutna. Svaka civilna zrtva danas u Srbiji deluje mnogo nevinije nego da je u pitanju klasicni rat sa zrtvama na obe strane. A povrh svega, malo ko ce poverovati da NATO zaista tako cesto gresi i da nije u pitanju strategija izazivanja nesigurnosti i panike medju stanovnistvom.

U ovoj moralnoj intervenciji NATO je, zapravo, vec moralno porazen. Taj poraz se vec implicitno i zvanicno priznaje, jer se sad govori pre svega o kredibilnosti NATO-a kao osnovnom razlogu za nastavljanje bombardovanja. Kaze se da NATO ne sme biti porazen. Najveca vojna alijansa u istoriji prvi put je usla u rat i to protiv jedne iscrpljene, po svemu zaostale, izutra razjedene zemlje i sad se stiglo dotle da NATO ne sme biti porazen. To je kao da se kaze: da, sve smo zabrljali, nije trebalo da se u ovo upustamo, ali kad smo vec dovde stigli moramo nesto postici. Ne sme se dopustiti da neko kao Milosevic ispadne pobednik.

Priznajem da se i sam uzasavam od pomisli na tu mogucnost, ali vidim da je NATO sasvim zasluzio da bude porazen. Ako Milosevic na bilo koji nacin ispadne pobednik, sto mi izgleda sasvim verovatno, pitacemo se kako ziveti u takvoj Srbiji. A ako NATO, koji predstavlja vodece zemlje sveta, posle svega nekako ipak proglasi pobedu, pitacemo se u kakvom to svetu zivimo. Dobrog ishoda tesko moze biti. Sve izgleda upropasceno i tesko popravljivo odakle god da se posmatra. Iz Pristine, kao i iz Tirane, Skoplja, Podgorice, Beograda, a ne mozemo da budemo srecni ni zbog toga sto je rat ispao rdjav i po Evropu i Ameriku, mada su to formalno nasi neprijatelji. Svi mi koji smo ovim ratom pogodjeni mozemo da biramo samo da li smo vise nesrecni lokalno ili globalno.

A posleratna obnova? Pa, ¤ajde da to najpre docekamo.