Tihomir Brajovic

 

Rat je muski posao - evo jedne od retkih misli s kojom se nije tesko sloziti i koja civilizacijski i kulturoloski ima skoro aksiomatsko, opste vazenje. Dobro poznati mit o Amazonkama svoju zanimljivost i izuzetnost crpi upravo iz nje, bas kao i popularna Delakroina slika "Sloboda na barikadi", koja nas danas, dva veka nakon Francuske revolucije, ne uzbudjuje vise zivopisnim prikazom jedne alegorijski shvacene scene epohalnog prevrata sto je u medjuvremenu dobio znacenje opsteg mesta, vec pre svega ostrim ikonickim kontrastom izmedju puske s isukanim bajonetom i obnazenih, majcinski punih zenskih grudi - gotovo oksimoronskim spojem, dakle, neocekivanim i zaista uznemirujucim u svakom vremenu i okruzenju.

Tek nesto manje ociglednom i izvesnom od ove istrajne maskulinizacije ratnickog delanja u kolektivnom poimanju ukazuje se cinjenica da je i pisanje o ratu prevashodno muski posao. Nije tesko proveriti je: pokusajte da se setite imena bar nekoliko zena-pisaca koje su napisale zapazene i pamtljive romane o ratu i shvaticete da to nije nimalo lako, za razliku od podsecanja na muske romanopisce, koji namah iskrsavaju u pamcenju. Pevati junake i oruzje, kako bi rekao pesnik, to je izgleda svojstveno onom razumevanju sveta koje kolektivne oruzane sukobe vidi pre svega kao "prirodnu" i pozeljnu priliku za javna ispoljavanja snage, moci, potrebe za ovladavanjem - svih onih odlika i poriva, dakle, koji se kulturnoistorijski i antropolosko-psiholoski pripisuju afirmaciji tzv. muskog nacela. Bez obzira na volju za problematizovanjem, koju je novije vreme unelo u ovu kao i u druge oblasti misljenja i pevanja, preovladjujuci romaneskni diskurs o ratu mogao bi se, stoga, uz malo slobode imenovati kao muski diskurs, ili, ako se ima u vidu savremena sklonost ka teorijskom apstrahovanju i hipostaziranju, kao musko pismo, po svoj prilici "najmuskije" od svih i mozda poslednje nesumnjivo musko u vremenu svekoliko relativizovanih i emancipovanih pojmova i shvatanja. Mimo teznje za potpuno nesumnjivim i opsteprihvatljivim oznacavanjem, musko pismo ukazuje se ipak kao termin pogodan da sazeto imenuje jedan provizorni idejni, tematski i - uslovno receno - stilski kompleks, svojstven ne samo srpskoj knjizevnosti, nego i knjizevnosti i kulturi uopste u njenom tradicijski povlascenom vidu.

Mnogo zanimljiviji pogled otvara se, medjutim, promenom citalacke optike i uvidom u obratni, tradicijski nepovlascen aspekat. U savremenoj srpskoj knjizevnosti postoji, naime, i druga, alternativna linija, u okviru koje je velika tema rata sagledavana i prikazivana s "nalicja", iz pozicije potcinjenosti, slabosti i ne-moci, iz perspektive, dakle, kulturoloski manjinskog pogleda na svet, onog pogleda na svet koji se najuopstenije moze imenovati kao autsajderski, kao pogled na svet svojstven ljudskom polozaju po strani od vladajucih svetonazora i stanovista, kao stanoviste osujecenih i prikracenih u odnosu na poziciju vecine i antropolosko-istorijski potvrdjene pozicije nadredjenosti, vlasti i moci.

Rat prikazan s nalicja, iz perspektive autsajdera, onih koji nisu bezrezervno na strani "junaka i oruzja" - to je vizura koja u sebi nosi uvek jedan isti postupak, jednu figuru umanjivanja i snizavanja sto u svom okrilju skriva implicitnu kritiku same ratne delatnosti. Homerov Tersit, prvi poznati autsajderski junak u tradiciji evropskog pripovedanja o ratu, koji iznosi sasvim suvislu kritiku Agamemnonove vladarske "ratne ekonomije" i tako makar na trenutak osvetljava herojsko delanje sa njegove zamracene strane, predstavljen je, iako mu i sam Odisej priznaje da je "glasni govornik", u kazivanju epskog naratora kao "naklapalo" i "brbljivac" i, sasvim u duhu svih kasnijih preovladjujucih vidjenja autsajdera, skoro kao pravo cudoviste, monstrum koji i fizicki odudara od ostalih, kao "najruzniji... u celoj pod Ilijem vojsci,/ ... krivonog i santav na jednu nogu, a pleca/ behu mu gurava, jer su na grudima pognuta bila"(1) . Ali cak i takvo predstavljanje, izvorno sracunato da kontrastom istakne i uzdigne pojavu, govor i postupanje heroja, jednom razumevanju koje nije apriori majoritetsko iskazuje vlastitu slabost i napuklost upravo u naglasenoj potrebi za jasnim i ostrim odvajanjem, zigosanjem i sveobuhvatnim diskvalifikovanjem suprotstavljene razlicitosti.

Svoju sumnju u vladajuce idejne koncepte i konstrukte moderna knjizevnost pak cesto iskazuje stavljanjem u poziciju obratnu od njih, prikazujuci i oblikujuci svet onako kako se on ukazuje onima koji otelovljuju tu poziciju. Moguci uzorni autsajderski junak savremenog evropskog romana o ratu je Oskar Macerat iz Grasovog Limenog dobosa (Die Blechtrommel, 1959). Rat je ovde prikazan iz "zablje perspektive", sagledan je ocima deteta koje odbija da "odraste" i na taj nacin stupi u duhovno i moralno opustoseni svet samo prividno zrelih ljudi. Lik autsajderskog junaka, odraslog po godinama zivota a deteta telom i dusom, u Grasovom romanu otuda je metafora implicitne kritike ne samo rata, nego i zajednice i civilizacije o kojima se pripoveda, a koje su porodile strasnu stvarnost medjusobnog kolektivnog ubijanja. Iz slicne, underground perspektive prikazan je nedavno svet i u romanu Bila jednom jedna zemlja (1995) Dusana Kovacevica. Njegovi junaci su ideoloski autsajderi, ljudi koji su decenijama i bukvalno i simbolicno drzani pod zemljom, u mraku, neznanju i strahu, sto takodje upucuje na kritiku zajednice, prethodne Jugoslavije, i rata koji je doneo njen raspad, a koji je bio posledica prikazanog stanja. Polazna metafora prerasla je ovde u alegoriju, ali ona, nazalost, nije literarno konkretizovana i razudjena u meri koja bi angazovanost pripovednog kazivanja oslobodila od neposrednih i preovladjujuce idejnih implikacija, kao sto je to, na primer, ucinjeno u Pekicevom Hodocascu Arsenija Njegovana (1970?), delu koje pociva na slicnoj polaznoj metafori (junak sam sebe drzi u visedecenijskoj izolaciji i neznanju), znatno uspelije, medjutim, narativno oblikovanoj i razvijenoj.

Govoreci uopsteno, moglo bi se reci da savremena srpska knjizevnost ne obiluje ovakvim i slicnim primerima romanesknog slikanja rata iz drugacije, "iskosene" i "izvrnute" perspektive, sto samo po sebi dovoljno govori o tipu kulture i njenoj aksioloskoj monolitnosti. Ali onda kad se pojavi, autsajderska paradigma u savremenom srpskom romanu ima po pravilu paznje vredno tekstualno oblicje. Tako je u Bulatovicevom Heroju na magarcu glavni junak Gruban Malic ideoloski i militarni autsajder, ali i izraziti erotski favorit, sto, zahvaljujuci piscevoj vestini grotesknog pripovedanja, tvori intrigantno dvosmislenu narativnu konfiguraciju u okviru koje vecinska, herojsko-ratna psihologija u odnosu na manjinsku, vitalisticko-eroticku psihologiju biva osvetljena kao sustinski tanatoloska, (auto)destruktivna psihologija stvarne zivotne nemoci sto se skriva iza moci oruzja i svekoliko pervertovane seksualnosti. Bulatovicev roman, to valja reci, ipak ne iskoracuje izvan horizonta vladajuceg muskog pisma, vec mu samo daje nijansirani vid: Gruban Malic pravo je otelovljenje autenticnog macistickog junaka koji svojom sirovom i "primitivnom" seksualnoscu trijumfuje nad "kultivisanom", degradiranom seksualnoscu ostalih erotskih "takmaca" cija ljubavna muskost se, u poredjenju s njegovom, najblaze receno pokazuje kao problematicna, a potom - sasvim zakonomerno u ovom tipu narativnog diskursa - jednako biva dovedena u pitanje i porazena i na moralnom planu.

I dve knjige Borislava Pekica na granici izmedju novele i kratkog romana, Odbrana i poslednji dani i Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, takodje pocivaju na dvosmisleno-ironijskom relativizovanju i snizavanju herojsko-mitske i ideoloski monolitne slike rata iz vizure osujecenih i drustveno prikracenih pojedinaca. Kulturoloski i knjizevni predlosci (anticki i biblijski mit i filozofsko predanje) smesteni su ovde u vreme Drugog svetskog rata i snizeni gotovo do trivijalnosti u liku cuvara plaze koji postaje nevoljni, u politicke svrhe proizvedeni "heroj"(Odbrana i poslednji dani), odnosno do parodijsko-travestijske mere u liku jermenskog prvaka u umetnickom klizanju (Uspenje i sunovrat...), koji mitolosku metaforu uzleta u vizionarsku smelost zrtvovanja i koheletsku mudrost iskazuje u sasvim obrnutom svetlu konformisticko-imoralistickog egoizma. "Tastina je nad tastinama i to, sto vec godinu i po dana, lezeci u vrelom koritu od gipsa, koje mi steze polomljenu kicmu, sanjam da izvodim svoj 'Ikarov let'... (...) Pa ipak, pod zastitom Svetog Ludvina, moje zilave misli uporno vezbaju.(2)" - poslednje recenice Ikara Gubelkijana ujedno su i figurativno-groteskno priznanje vecite zarobljenosti u koritu vlastitog autsajderstva, koje je ovde iz podrucja spoljne preslo u podrucje unutrasnje prinude kao posledica svojevoljnog odricanja od drustveno prokazanih atributa sopstvenog identiteta. Pekicev odlucujuci pomak u odnosu na herojsku paradigmu ogleda se, pri tome, u odluci da se u samo srediste pripovedanja postave moralno problematicne figure, "junaci", dakle, koji to nikako nisu u tradicionalnom i konvencionalnom znacenju reci, vec dvostrani autsajderi, i u svetu dela i u svetu van dela, i u "uskom", drustveno odredjenom, iskrivljenom shvatanju ostalih knjizevnih junaka, i u "sirem", moralno nadredjenom shvatanju danasnjeg citaoca.

Ikar Gubelkijan je Jermenin u vreme fasistickog genocida, ali on je ipak muskarac u vreme muskih, ratnih poslova, pa, dakle, nije i potpuni autsajder. Najzastupljeniji romaneskni vid autsajderske paradigme u poslednjih pedesetak godina u srpskoj knjizevnosti ipak je - i to je, cini se, posebno interesantno - vid dvostrukog i izrazitog, zensko-jevrejskog autsajderstva. Ovo dupliranje i "pojacavanje" autsajderske paradigme, u opreci s kulturoloski preovladjujucom ratnom logikom, posebno je zanimljivo u svetlu znanja da se cesce javlja u okviru muskog diskursa i muskog pisma, u okviru onog oblika pripovedanja o ratu koje priklanjanjem ovakvoj vizuri, nema sumnje, skrece paznju na vlastiti otklon od istrosenosti modela herojsko-epske tradicije i njoj odgovarajucih ocekivanja (3) . Artisticka strategija ovog alternativnog muskog pisma po pravilu je polemicko-kriticka, ali i dalje muska, ako je literarne tvorevine na taj nacin uopste moguce razlikovati. "Definisuci zenu", veli Simon de Bovoar, zena koja je dobro poznavala muskarce i njihovu knjizevnost, "svaki pisac definise svoju opstu etiku i predstavu koju ima o samom sebi.(4)" Slika zene u romanima muskih pisaca, prema ovom shvatanju, ima figurativno znacenje: zena je uvek vise od zene, ona je narativni odraz muskarca i autora, njegova ospoljena predstava o svetu. Moglo bi se, dakle, sledeci ovakvu logiku, reci da sredisnji polozaj i slika jevrejske zene u jednom broju savremenih srpskih romana o ratu cuva u sebi samu bit romaneskne slike sveta ali i slike sveta njihovih tvoraca.

Kao prvi i mozda uzorni primer navodimo Andricevu Gospodjicu. Prvi svetski rat prikazan je ovde sa samog pocetka i u epicentru, Sarajevu, gradu u kojem je i izbio, ali iz iskosene perspektive iz koje ga sagledava jedna zena, opsednuta sopstvenim snovima a ne politickom i vojnom stvarnoscu. Rajka Radakovic je, kao pripadnica "slabijeg", "drugog" pola, neminovni autsajder, ona je - kako bi to rekao Hans Majer, pisac nezaoblilazne knjige o autsajderima u knjizevnosti i oko nje - egzistencijalni autsajder (5) , osoba predodredjena za prikracenost samim svojim postojanjem u datom drustvenom (patrijarhalna kultura) i istorijskom okruzenju (rat). Ali osobenost ove knjizevne figure ocituje se u njenom stremljenju da prenebregne "prirodne" zadatosti, najvernije i najsazetije izrazenom u potajnoj misli-sloganu "Ne biti na strani koja gubi i stradava". Andriceva Gospodjica stoga preduzima pokusaj da izmeni svoj drustveni lik, ona preuzima ulogu i "masku" muskarca, i izgledom i ponasanjem: "Ova Rajka... stisla se i usukala pa niti gleda sta je red niti zna sta je obraz, i ne lici na devojku iz gazdinske kuce nego na poljskog Cifutina (podvukao T. B.). Otkako se Sarajevo zakopalo, niko ne pamti da je ikad zensko stvorenje bilo poslovan covek koji radi s novcem i hartijama od vrednosti (podv. T. B.), i to ovakav titiz i kamatnik. Nikad se to nije videlo ni u jednoj veri (podv. T. B.). (...) U varosi, medju svetom, Gospodjica je imala vec utvrdjen glas, nimalo lep i po svemu neobican glas najpre nastranog i nakaznog cudovista-deteta (podv. T. B.), pa zatim glas gospodjice-zelenasa, stvorenja bez duse i ponosa, koje je izuzetak medju zenskim svetom, nesto kao moderna vestica (podv. T. B.).(6)" Tesko je u nasoj knjizevnosti pronaci potpuniji opis autsajderske prirode od ovog: "cudoviste-dete", "gospodjica-zelenas", "zensko stvorenje... poslovan covek", sto se "nikad... nije videlo ni u jednoj veri", "izuzetak medju zenskim svetom", "nesto kao moderna vestica" - evo kvalifikacija i imenovanja koja oznacavaju amblemske slike razlicitih prokazanih zenskih sudbina, skupljenih i umnozenih u jednoj osobi. Kao da je Andric zeleo da kreira lik potpunog i "svestranog" zenskog utsajdera, bacenog u samo srediste muskog ratnog vrtloga.

I pre velikog preloma, a posebno u njegovim kriznim momentima, ovaj "izuzetak medju zenskim svetom" svesno pravi iskorak iz zacrtane zivotne role i, na opste zaprepascenje, odaje se muskoj delatnosti sa finansijskim transakcijama, a potom i lihvarskom zajmodavstvu. Posledica ovog, prvo unutrasnjeg a onda i spoljasnjeg skoka nije, medjutim, zeljeni beg od manjinskog, autsajderskog statusa, vec, obrnuto, zapadanje u novo autsajderstvo. Uortacujuci se sa sarajevskim Jevrejinom Rafom Konfortijem u pokusaju da u ratnom vremenu uveca porodicni imetak, junakinja Andricevog romana dobija od carsije pogrdni nadimak "Sajlok u suknji"(7) i tako svom egzistancijalnom, zenskom autsajderstvu dodaje i svoje intencionalno, postupcima izabrano, figurativno-jevrejsko autsajderstvo. Ali, tu nije kraj umnozavanju autsajderskih likova Rajke Radakovic. Kada, nakon Vidovdanskog atentata, koji ce oznaciti pocetak Prvog svetskog rata, pokusa da se otrese vlastitog etnickog identiteta koji je odjednom postao autsajderski nepozeljan u uzavreloj dolini Miljacke, ova sarajevska Srpkinja najpre postaje moralni autsajder unutar svog naciona, a zatim svojom ukupnom neosetljuvoscu i tvrdokornoscu izaziva izopstenje i iz cele, etnicki mesovite gradske zajednice. Sudbina Gospodjice ukazuje se, tako, kao sudbina paradoksalnog autsajdera koji bezeci od svog autsajderstva samo umnozava njegova lica - u osnovi, dakle, u ironijskom svetlu saglediva sudbina jednog voljom "nesvesnog" a ipak, kako bi rekao Majer, gestom intencionalnog autsajdera. Smatrajuci da ce svojevoljnim istupanjem iz uobicajene zenske uloge u drustvu uzeti vlastitu sudbinu u svoje ruke, ona neocekivano pocinje da ispusta konce zivljenja i postaje osoba koja cinjenjem neprestano dezavuise i upropascava sopstvene skrivene i obelodanjene namere. Pokusavajuci da se oslobodi sudbine Srpkinje koja se zatekla u Sarajevu 1914. godine, Rajka Radakovic postala je "Sajlok u suknji", dvostruki autsajder ili autsajder autsajdera, koji u sebi objedinjuje, cini se, prakticno sve najvaznije oblike moderne drustvene prikracenosti: biolosku, etnicku, eticku, i pri tom ih dinamicki smenjuje i ukrsta. Sagledan iz drugacije perspektive nego, recimo, u kulturoloski konvencionalnijem romanu Na Drini cuprija, rat je tako postao indikator jedne drugacije, narocite autorske vizije koja daje mogucnost, ako ne za potpuno prevrednovanje Gospodjice u odnosu na druge Andriceve romane, onda barem za njeno bolje razumevanje i ponovno citanje.

Slicno ukrstanje autsajderskih pozicija postoji i u Upotrebi coveka Aleksandra Tisme, romanu koji prikazuje ceo niz muskih i zenskih sudbina, uglavnom u Novom Sadu, u vreme Drugog svetskog rata i posle njega. Medju tim brojnim sudbinama magistralno mesto ipak imaju sudbine dve zenske junakinje koje, svaka na svoj nacin, otelovljuju literarne mogucnosti autsajderske paradigme. Tismina Gospodjica , Ana Drentvensek, jednim delom mozda je radjena po ugledu na Andricevu Gospodjicu: "Stalno je nesto otplacivala, za nesto stedela, i uvek je uspevala da ustedi, da otplati, da odradi, samo ju je stednja - i novca i zadovoljstva - razjedala"(8) , veli pripovedac negde pri pocetku romana, kao da aludira na Anino dusevno srodstvo sa sarajevskom Gospodjicom i njenom u jednu recenicu sazetom sudbinom. Izdvojenost je ono sto ipak najpostojanije prati njenu licnost, kao ono sto cak i pripadnika tzv. velikog naroda - a posebno pripadnicu - u stranom okruzenju dovodi na sam rub autsajderstva: "Kao Nemica, uz to u podsticajnom okruzenju slovenacke i hrvatske vecine", kaze se za nju u narativnoj predistoriji o zivotu u zagorskom vinogorju, "pazila je posebno na ponasanje i nacin izrazavanja... jer je valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos.(9)"

Gospodjicina predratna, mirnodopska, u osnovi obicna zivotna prica - umire u bolnickom krevetu od bolesti zuci 1940. godine, u casu dok se rat jos uvek valja prema nama - ima, medjutim, vazno strukturalno-kompoziciono mesto kao drugi pol kontrapunkta u okviru kojeg je pripovedni interes naglaseno usmeren ka cuvarki njenog dnevnika, Veri Kroner. I sama polu-Nemica po majci, Vera ipak biva obelezena dvostruko autsajderskim, jevrejskim (po ocu) i zenskim (po bioloskom statusu) usudom ciji narativni amblemi postaju prostori koncentracionog logora i "kuce radosti", prinudnog bordela unutar zatvorske zice. U igri implicitnog uzajamnog osvetljavanja ova dva lika-sudbine, Ana i Vera ovaplocuju dve mogucnosti zenskog autsajderstva: (malo)gradjanski neizrazitu i povucenu, olicenu u Aninim sholastickim seansama profesorke nemackog jezika u njenoj podstanarskoj sobici, i gradjanski nepodobnu, istaknutu i izdvojenu, olicenu u Verinim kompulzivno-erotskim seansama u njenoj usamljenickoj sobici, kao svojevrsnoj opsesivnoj evokaciji logorske "kuce radosti". U kontrastivnom osvetljavanju sudbina i smrti dveju junakinja dobijaju gotovo simbolicko znacenje: Ana umire na trivijalan nacin, vapeci za jos malo svog jednolicnog zivota, a Vera ga se svojevoljno odrice, ne pristajuci na zivot po svaku cenu, na zivot kao obezduseno plutanje posle Ausvica.

Suma Aninog zivota je njen dnevnik - pisano svedocanstvo njene vecito nedozrele zenskosti, zatvorene u sentimentalisticko-romanticko i po svoj prilici knjiski inspirisano samosagledavanje. Suma Verinog zivota, i pored odsustva pisanih tragova, i pored indukovanih a potom neprestano opetovanih posrtanja, jeste bolna, tragicna ali ipak dosegnuta samospoznaja, individuacija rodjena iz surovog zivotnog iskustva i najvece patnje. U tom svetlu, njeno poslelogorsko slepo prepustanje ulozi naloznice i "lake zene" moglo bi se mozda razumeti i kao pokusaj da se "potone do dna", kako bi se potpunim "mehanizovanjem" obesmislila i na izvestan nacin potrla njena, u musko-ratnickom drustvu skoro na zivotinjski nivo svedena, "vecita" zenskost. Na vrhuncu samospoznaje, ona zna da je zivot posle logora "nastavak logora, isti logor u koji je odvedena i zazidana pre godinu i po dana, nije iz njega pobegla iako se rat zavrsio; bivsi zapovednici potonuli u krv, u svoju smrt, pruzaju za njom ruke ovamo do mesta njenog zarobljavanja"(10) ; i stoga shvata da je njeno Jevrejstvo overeno drugacijim pecatom od Jevrejstva onih koji su izbegli zicu, i tako stize do konacnog osamljivanja i samoosvescenja: "Ledeno je usamljena, sve to okolo su tudjini, aveti"(11) , "Okrece se samo sebi , ovog puta svesno, u dubokom saznanju da je sama sebi jedina ostala, da je jedinstveno bice drukcije od svih ostalih, stesnjeno neprijateljstvom"(12) .

Gotovo zakonomerno, do ove spoznaje mogla je da stigne samo osoba prinudjena da se spusti do gole ljudskosti, kadra da, zahvaljujuci potpunoj represiji nad svojim bioloskim i drustvenim bicem, zahvaljujuci, dakle, potpunoj nezasticenosti, sagleda polne, etnicke, socijalne prerogative i svojstva kao velove privida. Muski junaci Upotrebe coveka, uprkos ratnoj represiji koju i sami trpe, do ovakve krajnje spoznaje ne mogu da stignu: Nemanja i Sredoje Lazukic, Armanji, Gerhard Kroner, Sep Lenart, Milinko Bozic i ostali akteri cak i u potpunom stradanju na izvestan nacin su "zasticeni" svojom muskoscu, svojom stecenom muskom potrebom, navikom i privilegijom da veruju u odrzivost i nesumnjivost kolektivnih mehanizama moci, nadredjenosti, poretka - svih onih vrednosti koje se suprotnom, od pocetka i rodjenja manjinskom, minoritetnom polozaju i pogledu na stvari moraju u jednom trenutku ukazati kao puke opsene. "Sve same senke, i glasovi. Ima li iceg cvrstog na ovoj zemlji, ima li iceg sto stoji neizmenljivo, na sta mozes pomisliti a da istovremeno ne zakljucis: i to je proslo?(...) Prostorom se koprcaju zelje,namere, ljudi uzvikuju u njega svoj ljubavni zov i jauke bola, a sve to konacno postaje magla, koja se vuce nepovezano, kao dronjci, pokidane niti..."(13) Ove reci sumnje u svet onakav kakav zele da vide i obelodane kultura i zajednica, sasvim prilicne junacima tragedija, u Upotrebi coveka izgovara jedna obicna jevrejska devojka, dozrela pod unistavajucim delovanjem okruzenja do zelje da postane "bezimeno bice" i tako najzad izbrise svoju drustveno surovo zigosanu razlicitost i u ratnom okruzenju neizbeznu posvemasnju prikracenost.

Autsajderska paradigma uspostavlja se, tako, po pravilu kao aksioloski antonim herojskoj paradigmi i slici rata. Ako herojsku paradigmu nacelno odlikuje svojevrsni aksioloski optimizam, verovanje u opstojavanje i potvrdjivanje tradicionalnih vrednosti i entiteta upravo u kriznim situacijama kolektivnih preloma, onda autsajdersku paradigmu odlikuju sumnja i kriticizam, urodjena ili silom prilika stecena potreba za preispitivanjem i ponovnim, ponekad i negativistickim vrednovanjem. Slucajevi Andriceve Gospodjice i cuvarke dnevnika Tismine Gospodjice na izostren nacin pokazuju - kako to u knjizevnosti ume da biva - da pri tom eticki imperativizam nije povlasceno svojstvo nijedne od ove dve strane: Vera Kroner jeste usamljena zrtva pervertovanih shvatanja zajednice koja deklarativno zastupa potvrdjene vrednosti a stvarno ih nipodastava, ali Rajka Radakovic je najvecim delom zrtva vlastitih zabluda i pervertovanih shvatanja koja, iako nastala iz zelje za integrisanjem u postojeci sistem vrednosti, postaju njegova gotovo karikaturalna negacija. Oponiranje kolektivu, kontrastivno osvetljavanje njegovog iza obicaja, stereotipa i mase skrivenog, zamracenog duha predstavlja, otuda, pravi smisao autsajderskog delovanja i u knjizevnosti i van nje. U Upotrebi coveka nemi branilac tradicionalnih vrednosti je upravo individua-autsajder (Vera), u Gospodjici je to i te kako glasni kolektiv (carsija). Ali bez obzira na to da li se javlja kao nosilac prihvatljivih ali potisnutih starih vrednosti (Vera), ili kao nosilac neprihvatljivih "novih" vrednosti (Rajka), izdvojeni i izopsteni pojedinac povlasceno je srediste romaneskne slike koja nam poznati svet najednom otkriva u njegovoj unutrasnjoj raspolucenosti.

A to sto je alternativno vidjenje rata u srpskom romanu cesto uobliceno iz udvostrucene, zensko-jevrejske personalne perspektive i vizure upucuje na svojevrsnu mimikriju autorskog polemickog poriva koji, ne negirajuci kulturolosku nadredjenost vecinskog, "muskog" pogleda na svet, dovodi u sumnju tek njegovu monolitnost i trajnost. Zdruzeni u jednoj licnosti, Zenstvo i Jevrejstvo u savremenom srpskom romanu, drugim recima, raskrivaju nalicje modernog drustva, sviklog na volju za moc kao na pokretacko nacelo. "I zenama i Zidovima se poznaje da vec tisucljecima nisu vladali. Oni zive, iako bi mogli biti odstranjeni, a njihov je zivotni element strah i slabost... To izaziva jaceg, koji snagu placa napetim distanciranjem od prirode i koji ne smije sebi dopustiti strah, na slijepu mrznju", vele Horkhajmer i Adorno, autori lucidne studije o dijalektici prosvetiteljstva (14), koji upravo u neopovrgnutom autsajderstvu ove dve grupacije vide kamen kusanja, a mozda i slamanja modernog evropskog duha i njegovog ideala konacnog oslobodjenja od prirodne prinude i prikriveno-mitske iracionalnosti odnosenja prema pojavama i ljudima.

Romaneskni polozaj Zene-Jevreja otuda je mozda vise od puke knjizevne cinjenice - on je ugaona, simbolicka cinjenica autorskog vidjenja patrijarhalno-hriscanskog sveta. Marija, Zana i Polja, na primer, junakinje Psalma 44, prvog romana Danila Kisa, svojim pozicijama u momentima sklanjanja od muske agresije figurativno iskazuju epohalno-istorijski udes zene u tumacenju pisca narocito prijemcivog za sudbine odbacenih i prokazanih. Skrivanje u orman, mrtvacki kovceg i krevet pretvoren u grob, sto su varijacije u osnovi istog stanja u kojem najveci deo price provode Kisove nepoznate heroine, sasvim je primereno kobi onih sto, poput Vere Kroner, besprimerno ikustvo konc-logora prozivljavaju prepustene muskoj milosti i nemilosti. Muskarci, poput Jakoba i dr Nicea, nisu ovde samo narativno-situaciono nadredjeni, oni su u toj poziciji i intelektualno, buduci da svaki od njih u Kisovom romanu igra ulogu konstruktivnog, odnosno destruktivnog "ideologa", onoga koji pred drugima i za druge formulise, objasnjava i brani razloge za i protiv ljudske solidarnosti i humanosti. Vladavina muskog nacela pripovedno je oblikovana, na taj nacin, kao sveprisutnost sto se otkriva cak i u narativnoj terminologiji koja imenuje "finu iglu zenske pasivnosti" nasuprot "muskog boga akcije". Sasvim primereno ovakvom poretku, cak i zebnja koju osecaju muskarci imenovana je kao "aktivni strah", a zensko bdenje naslikano je sveprozimajuce muskim, militarnim poredjenjem: "ona je jedina... stajala pored tog odra kao vojnik koji je nekim cudom ostao ziv posle eksplozije bombe sto je pala na rov u kome se borila njegova ceta (podv. T. B.), pa sada stoji pored zajednicke mogile... onih koji su bili njegovi ratni drugovi i s kojima je delio cigarete... a on se pita kako to, kojim cudom je on izostao iz stroja (podv. T. B.)pri poslednjoj prozivki, jer njegovo je mesto tu u stroju (podv. T. B.)..."(15) . Kao u nekom zakrivljenom narativnom ogledalu, i kad govore o svojoj i istorijskoj sudbini Jevreja, Kisove akterke govore recima i mislima muskaraca ("`E, ja mislim`, rece zena, ` da su Zidovi upropastili sve. Moj muz je govorio da su oni krivi za rat (podv. T. B.). I za sve drugo.`" (16)), zatvarajuci krug iz kojeg je nemoguce izaci.

Maskulinizaciji jezika oponirana je, pak, feminizacija pre svega moralnih znacenja. Situaciono i "ideoloski" podredjene, zene ovde postaju eticki nadredjene zahvaljujuci svojoj bioloskoj izdrzljivosti i psiholoskoj snazi koja je citaocu ucinjena transparentnom pomocu jednostavnih a upecatljivih, gotovo melodramskih narativnih rekvizita kakav je, na primer, motiv zrtvovanja za zivot deteta. Samoproklamovanoj muskoj moci suprotstavljena je samozatajna zenska snaga, raciu je - u jednom shvatanju koje je i samo konvencionalno - suprotstvljen instinkt, razmetljivom liderstvu trpeljivo autsajderstvo. Dijalektika autsajderstva potvrdjena je, na taj nacin, afirmacijom ponekad do stereotipa dovedenog muskog misljenja da zene svoju slabost pretvaraju u svoju snagu i vladaju svetom muskaraca posredno, iz prikrajka. Zanimljivo je primetiti da, iako ima sasvim druga istorijsko-kulturoloska polazista i drugaciji idejni i prakticni rezultat, jedna slicna dijalektika oblikuje i paradigmu jevrejskog autsajderstva u njenoj ekstremnoj, antisemitskoj verziji, koja (pseudo)razloge za svekoliku represiju nad pripadnicima Mojsijevog roda pronalazi u fami o njegovoj prikrivenoj vladavini svetom, a u stvari pociva na psiholoskom mehanizmu koji Horkhajmer i Adorno karakteristicno nazivaju krivom projekcijom (17).

Kritika rata u romanu s autsajderskom paradigmom ukazuje se, stoga, kao autokritika muskog pogleda na svet. Ta samokritika izvedena je u projektovanoj narativnoj figuri zenskog koje se, kako bi egzistencijalistickim jezikom rekla autorka Drugog pola, iskazuje "kao privilegovano Drugo kroz koje se ostvaruje subjekat", jer "Drugo nije to koje, definisuci se kao Drugo, definise Bice; ono je postavljeno kao Drugo od Bica, koje se postavlja kao Bice"(18) , tj. kao opominjuca "senka" emancipovano muskog, koje u njoj i kroz nju zeli da vidi predstavu o privilegovanim aspektima svog predrasuda oslobodjenog sopstva. Pridruzivanje paradigme jevrejskog autsajderstva paradigmi zenskog autsajderstva, ujedinjavanje autsajderstava koja su obelezila novovekovnu evropsku istoriju, legitimise, pri tom, pravu prirodu ovog alternativnog muskog pisma kao kritiku nerazresenih, aporijskih protivrecja duhom prosvecenosti uspostavljene logokratije, odnosno vere u moc i vladavinu razuma koja, kako su konacno pokazali ratovi XX veka, "od mitova dobija sav materijal za njihovo unistenje, ali prosudjujuci i unistavajuci pada pod caroliju mita"(19) , sto konacno dovodi do samounistenja prosvetiteljstva.

Nasuprot ovom negativnom delovanju opste mitske matrice, u romanu s autsajderskom paradigmom, videli smo to vec, kao oslobadjajuci deluje pozitivni mit o trpeljivosti i moralno-bioloskoj snazi socijalno-kulturoloski prikracenog zensko-jevrejskog nacela. Kada majka, sredisnja figura svedenog narativnog sveta u Mamcu Davida Albaharija, iako nije primorana na to, bira jevrejski identitet za sebe i svoju decu, ona to cini protivno logokratskom misljenju, koje - u lucidnoj interpretaciji jednog Dzordza Stejnera - dolazi do saznanja da "Kamen spoticanja predstavlja nebeska predodredjenost Izraela za etnicku i nacionalnu sudbinu" (20), tj. protivno razlozima "zdravog razuma" koji u dijalektici samoproklamovanog izabranistva pronalazi skrivene uzroke njegove konkretnoistorijske prokazanosti. Sasvim suprotno od Andriceve Gospodjice, koja bezeci od svog etnickog identiteta zapada u nevoljno autsajderstvo, Albaharijeva Majka, "u prvi mah Srpkinja a kasnije Jevrejka, u svakom slucaju tudjinac, dvostruki tudjinac" (21), svojevoljno se u jeku Drugog svetskog rata opredeljuje za krajnju inkriminisanost jevrejskog autsajderstva, s paradoksalnim obrazlozenjem "ucinila (sam) sve sto mogu da stvorim drugu obalu (...) da bih nasla neko cvrsto tlo tamo gde je sve klizilo ili se pretvaralo u uskomesane gasove"(22) , a upravo Jevrejstvo donosi tu trazenu sigurnost, buduci da ono poucava "da ne treba prestati pamtiti", jer "i zaborav je vrsta krivice, sto znaci da moze da navede na zlo"(23).

Za razliku od muskog, logocentristickog poimanja, koje operise shematima i zakonitostima misljenja, zensko poimanje ovde razume dijalektiku pamcenja kao mudrost koja je starija od razuma jer pociva na obuhvatnom razlikovanju krivice i zla, kategorija koje racio u svojoj ekvilibristici ume da perfidno rastvori i relativizuje gotovo do neraspoznatljivosti i nestajanja. Poput Tismine Vere Kroner, i Albaharijeva junakinja u jednom dramaticnom momentu, koji predstavlja ponavljanje i dovrsenje njenog licnog i istorijskog iskustva, dorasta do ciste, metafizicke spoznaje upravo zahvaljujuci potpunoj ogoljenosti u svom autsajderstvu: "...Kada se Jugoslavija po drugi put raspala", veli sin-narator i majcin sekretar, uvodeci u pricu najnoviju istoriju "moja majka je mogla da umre srecna, slobodna od svakog prianjanja (podv. T. B.). Nigde nije bilo nicega: bila je san koji je ziveo u tudjem snu. Nikada nije nista imala, nikada nije nista dobijala, uvek su joj oduzimali, uvek je davala i gubila, a ako je postojalo nesto cega je mogla da se seti na kraju svog zivota, bila je to nesebicna ljubav... i to je bilo sve za sta je ponekad mogla da pomisli: To ce me zastititi." (24) Ljubav, dakle, uz eticko a ne logicko pamcenje, kao jedina moguca zastita i sigurnost, jer rec je o onoj zastiti koja se uzdize tamo gde manjkaju i ne uspevaju sve ostale, osmisljene, ukalkulisane, pazljivo pripremane - zastita u samom srcu duse, u onom nedodirljivom prostoru u koji se ne moze provaliti alatkama svakodnevlja.

Donekle relativizovana opaskama o "neautenticnosti" majcinog ispoljavanja, ciji "jezik se sastojao od mesavine poslovica i izreka, narodnih mudrosti i odlomaka iz junackih pesama"(25), ova pozicija je, s druge strane, ucinjena jos povlascenijom, ucinjena je, zapravo, superiornom i nadredjenom kontrapunktskim sapostavljanjem poziciji drugog, "poetickog" junaka romana, pripovedacevog literarnog savetodavca Donalda, koji stvari sagledava i tumaci iskljucivo s formalno-esteticke i spekulativno-sholasticke, a pri tom - ne treba ni to prevideti - racionalno muske strane, koja se u polju pripovedne figuracije ukazuje kao gotovo ironijsko-parodijska autorska replika na vlastitu fascinaciju licnoscu majke, ciji se igrivo-tepavi deminutiv moze iscitati i u naslovu romana.

I tako smo se, gotovo neopazice, obreli u samom sredistu romaneskno oblikovane egzistencijalne dijalektike autsajderstva. Bivajuci sve vreme od drugih obelezen, obezlicen grupnom etiketom koja nivelise njegovu personalnu posebnost (zena, Jevrejin), autsajder upravo u casu najdubljeg ocajanja dobija priliku za kjerkegorovski skok, za onaj obrt koji ga vodi u najdublje saznanje, a ovo, paradoksalno, moze biti u isto vreme i samoponistavanje i samopotvrdjivanje u samoprevladavanju koje se priblizava sveljudskom, ali u svetu romana o autsajderu ipak samo njemu dostupnom iskustvu. U prikazanim narativnim svetovima savremenog srpskog romana o ratu ovo su, razumljivo, tek retki, epifanijski momenti koji ne odlazu izvrsenje autorove volje ili neumitnog pripovednog usuda, a on je prakticno bez izuzetka tragican, buduci da se romaneskna svest osim vlastitih poriva oslanja i na civilizacijsko-istorijsko znanje i pamcenje.

Kao narativni katalizator, rat upravo svojim podrazumevanim rasapom vrednosti i drustvenih poredaka omogucuje kontrastivno umetnicko uznosenje i povlascivanje ovih momenata. Pa iako nije uvek u svim segmentima jednako uspeo, srpski roman o ratu s autsajderskom paradigmom u sredistu pripovednog zanimanja, od Andriceve Gospodjice do Albaharijeve Majke Hrabrosti, sasvim izvesno otvara mogucnost za jedno drugacije, esteticki i kulturoloski dragoceno vidjenje sveta u situacijama potpune krize. Ako roman s herojskom paradigmom znaci po pravilu afirmaciju nacionalnog ali, cesto, i suspenziju kritickog duha, onda roman s autsajderskom paradigmom, takodje po pravilu, otvara polje emancipacije nacionalnog i istovremene afirmacije ne samo kulturolosko-kritickog duha, nego i otvaranje drugacijih, duhu vremena primerenijih mogucnosti da se romanesknoj slici rata obezbedi univerzalnost vazenja i znacenja koja nece biti samo ratna i ne samo i iskljucivo nasa, ovdasnja.

FUSNOTE


(1) Navadeno prema prevodu Ilijade Milosa N. Djurica, II pevanje, stih 216 - 218.
(2) Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Beograd 1984, str. 78-79.
(3) Zanimanje za pomenuti, narociti tip "muskog" pripovedanja o ratu bilo je razlog da se u ovom tumacenju ostave po strani inace zapazeni romani nekih savremenih srpskih spisateljica s istom, dvostrukom autsajderskom paradigmom u sredistu narativnog interesovanja (npr. Lagum Svetlane Velmar-Jankovic ili Put u Birobidzan Judite Salgo).
(4) Drugi pol, knjiga I - Cinjenice i mitovi, Beograd 1982, str. 319.
(5) Hans Mayer - Autsajderi, Zagreb 1981. - Naspram egzistencijalnih, Majer stavlja intencionalne autsajdere, ljude koji sami biraju poziciju prikracenosti, izdvojenosti i moguce izopstenosti iz zajednice ili njenog "priznatog" dela.
(6) Ivo Andric - Gospodjica, Beograd 1967, str. 88-89.
(7) Zanimljivo je da Hans Majer upravo junaka Sekspirovog Mletackog trgovca uzima kao kulturolosku paradigmu jevrejskog autsajderstva koja u sebi obuhvata vekovima talozene predstave i predrasude o pripadnicima Mojsijevog plemena.
(8) Upotreba coveka, Beograd 1977, str. 28.
(9) Isto, 23-24.
(10) Isto, 152-153.

(11) Isto, 139.
(12) Isto, 156.
(13) Isto, 187.
(14) Max Horkheimer/Theodor Adorno - Dijalektika Prosvjetiteljstva, Sarajevo, 1989, str. 119.
(15) Psalam 44, Zagreb - Beograd, 1983, str. 74.
(16) Isto, 128.
(17) Vidi nav. delo, poglavlje "Elementi antisemitizma. Granice prosvjetiteljstva", str. 173-212.
(18) Simon de Bovoar, nav. delo, str. 14.
(19) Horkheimer/Adorno, str. 25.
(20) Vidi: "Totem ili tabu", Pismo br. 28, zima 1992, str. 221.
(21) Mamac, Beograd, 1996, str. 55.
(22) Isto, 83-84, passim.
(23) Isto, 112.
(24) Isto, 40.
(25) Isto, 24.