Aleksandra Pavlovic

Povodom teksta "Zasto Rec, ponovo?"

Dve prve recenice u pasusu po naslovom "Pitanje Kosova" nisu bas najjasnije povezane. Izgleda kao da je "osnovno demokratsko nacelo" uzimanje u obzir "zatecenog stanja". Jasno je zapravo da je demokratsko nacelo, generalno posmatrano, prihvatanje volje vecine, a da ta volja vecine u ovom slucaju poziva na prihvatanje "zatecenog stanja". Slazem se da je "zateceno stanje" tesko videti kao prihvatljiv argument. No, u vezi sa "Kosovskim pitanjem" (ali i mnogim drugim), mislim da se ne radi o stvarnom prihvatanju izvesnih okolnosti kao "zatecenog stanja", nego o njihovom prihvatanju kao "neizmenljivog stanja" (sto treba da obuhvati i onaj slucaj kada se proceni da je promena tog stanja "preskupa"). Nazalost, niko od "nas" (bar ne ti i ja) necemo odredjivati koji ce to biti trenutak istorije u kojem ce se vreme zaustaviti a "stanje" zamrznuti kao "zateceno". Kao sto je jasno to da ce "polazna osnova" biti trenutak pre pocetka ovog rata (tj. bombardovanja), mislim da je jasno i to da nece biti moguc povratak bas na to "zateceno stanje". Sa aspekta izbeglica, na primer (kojih najverovatnije ima daleko vise nego sto "jedni" priznaju, ali i mnogo manje nego sto "drugi" tvrde), sve bi moglo da se svede na deklarativno prihvatanje "povratka svih i odmah", dok je realno ocekivati da ce se vratiti samo deo proteranih i da ce povratak biti dugotrajan. Poenta je zapravo da se nesto sto nije moguce izmeniti (ili je promena "preskupa") jednostavno mora prihvatiti, ali da se pri tom uzroci i krivci ne smeju zaboraviti niti abolirati.

Kao potvrda da je ovde sve "izokrenuto" mogu da posluze i sledeci stavovi, odnosno opsta mesta u takozvanom javnom mnjenju: (1) na pocetku rata -- ne damo Kosovo (ne prihvatanje stanja) i boricemo se protiv celog sveta (ne shvatanje nemogucnosti); (2) par nedelja kasnije -- posle svih ovih razaranja ne mogu se prihvatiti zahtevi NATO-a (kao zamena uzroka i posledica ili kao potpuno bolestan primer svesti o tome da se nesto ne moze promeniti, ali i istovremenog odbijanja da se prihvati sama cinjenica o nemogucnosti promene [Mira Markovic: "Mogu nas pobediti, ali nas ne mogu ubediti."]).

Da li su Amerikanci (Britanci, Francuzi, Nemci) krivi za to sto nas sada bombarduje NATO (ili, zasto da ne, za "kolateralne zrtve"). I nisu i jesu. Nisu, jer jasno je da politiku SAD ne kroji nikakav tutumrak iz Oklahome, ali i jesu, jer su dopustili da im CNN oblikuje mozgove. "Nasa" "kolektivna krivica" nije ni manja ni veca od njihove. A opet, osecam grizu savesti. Priznajem, sasvim iskreno, vise zbog toga sto tokom poslednjih desetak godina nisam ucinila vise da se promeni ovaj rezim ("zlocinacki", "agresorski"), nego zbog toga sto je neko "ubijao u moje ime". Mozda zbog toga sto nijednog trenutka nisam imala osecaj da neko "ubija u moje ime" (ako se secas, "izopcili" su nas jos 90-te). Moja griza savesti usmerena je, dakle, prema mom necinjenju kao mom izboru da nesto ne ucinim. (Iako nisam bas preko TV-a gledala demonstracije po Beogradu i grickala semenke, sigurno je da sam ponekad mogla da ucinim jos nesto, a, eto, nisam). Dakle, krivica moze postojati i za nesto sto se ne ucini, ali (slazem se) mora postojati i slobodna volja, odnosno mogucnost slobodnog izbora. Mozda ces reci da ovo nema nikave veze s Kosovom i pitanjem krivice koje se sada postavlja. Mislim da ima. Verujem (mozda sasvim naivno) da bi, da smo ovde uspeli da promenimo stvari, sve bilo drukcije. No, za pretpostavku "sta bi bilo da je moja baba imala trolu", sada je kasno. (mada znam -- ja bih sada, poput svih ostalih beogradskih trola, cucala u nekoj ulici cekajuci struju). Tako ipak ostaje pitanje krivice (odgovornosti). Naravno, individualne. Medjutim, ako verujem (a verujem) da je svako mogao da ucini vise, a nije (da ne bi ugrozio svoju udobnost, ili da bi jednostavno ocuvao vlastitu individualnost), ili da je toliko glup da nije ni znao sta je valjalo ciniti (sto sigurno nije olakasavajuca okolnost), onda je svako od "nas" pojedinacno kriv. Da ne govorim o onima koji sve vreme veruju u ispravnost politike Jedinoga i iskreno/imbecilno ga podrzavaju. Dakle, ipak dodjoh do "kolektivne krivice", ali kao zbira "individualnih" i, sto je mnogo vaznije, razlicitih krivica. Zato je mozda ispravnije postaviti pitanje "krivice kolektiviteta" umesto "kolektivne krivice".

Paralele sa II svetskim ratom (ideologijom i likovima) zaista su zanimljive. No, ne racunajuci investicione programe, koji se i na Zapadu i ovde (ovde nezvanicno) porede sa "Marsalovim planom" (ne "onog" Marsala), sve drugo cini mi se da ne predstavlja pravi diskurs, vec prosto uvrede. Jasno je da se ovde ne radi ni o "ratu za odbranu zemlje", ni o "intervenciji za sprecavanje humanitarne katastrofe", te bilo kakva poredjena s bilo kakvom ideologjjom ni ne mogu biti ozbiljna. E sad, zanimljiva je potreba da neko nekoga uvredi. Uvreda, sama po sebi, podrazumeva da je onaj ko je izrice svestan da kvalifikacija koja se uvredom upucuje neistinita. Zasto bi se, na primer, fasista uvredio kada ga nazovu fasistom? (Svojevremeno, kada sam odbila da glasam na "najdemokratskijim izborima", pokusali su da me uvrede rekavsi mi da sam UJDI-jevac.) Na politickom nivou, u ratnom stanju, zaista mi se potpuno besmislenim cini ta razmena uvreda. Cemu to sluzi? No, svakako bice interesantno (ako iceg interesantnog tu moze biti) na koncu videti (ko bude mogao) kako se svi ti "fasisti", "nacisti", "narkomani"(!), "hitleri" i ini ljube i odlaze u vecnost -- nesto kao "pocetak jednog divnog prijateljstva".