Aleksandra Pavlovic

Razume se, Milosevicu (Beogradu [?!]) -- ne moze se verovati. No, nadajmo se, ipak, da se ovog puta nece predomisliti u poslednjem casu, premda ne vidim sta ga je nateralo da prihvati predlog sporazuma. A sam predlog sporazuma potpuno je odvojena prica. Ne samo da je Milosevic prihvatio sve sto je od njega trazeno jos pre tri meseca, vec i mnogo vise od toga. Evo tek nekoliko kratkih primera.

Prihvatanje tacke o "okoncanju represije i nasilja na Kosovu" podrazumeva, pored prestanka dejstava vojske i policije (i ostalih), i priznanje da je vrseno nasilje i represija nad stanovnistvom Kosova. Dakle, dovoljna je i samo ova tacka da svi koji su imali bilo kakvu komandu mogu da budu izvedeni pred Haski sud. Razume se, nije mi zao olosa. Samo mislim o tome kako su (ne racunajuci sta su sve nama priustili za poslednja dva meseca) sada i sebi obecali lud provod. Mada bih licno vise volela da im se, umesto u Hagu, sudi u Beogradu, ipak im zelim srecan put.

Tacka o "povlacenju svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga" podrazumeva i to da paramilitarne snage jesu postojale i jos postoje na Kosovu, kao i prihvatanje povlacenja svih trupa. Prethodni zahtev bio je da se broj vojnika i policajaca vrati na mirnodopski nivo. Sada ce (prema jednoj od fusnota sporazuma) biti dozvoljen povratak nekoliko stotina ljudi, i to: na granicu, oko kulturno-istorijskih spomenika i zarad markiranja i ciscenja minskih polja.

U domacim medijima (tj. RTS-u i njenoj decurliji) naglasava se dolazak "misije UN", no sastav tih 50.000 "misionara" (umesto onomad trazenih 28.000) odredice (i njima komandovati) NATO. Pored toga (a malo li je i samo to?) strane trupe delovace prema glavi 7 Povelje UN (koja dozvoljava i aktivna dejstva).

I dalje: pominje se "sustinska autonomija unutar SRJ". Ako se ne varam, ranije se govorilo "u okviru Srbije i Jugoslavije". Mozda je razlika beznacajna, ali pitam se koliko ce ova tacka sporazuma vredeti ukoliko se Crna Gora odvoji (a ne vidim zasto bi posle svega Crna Gora ostala u drzavi na cijem celu ce i dalje biti Milosevic).

U jednoj od tacaka pominju se, istini za volju, i "demilitarizacija OVK" (sto je i ranije bilo postavljeno kao jedan od uslova-ciljeva), kao i "suverenitet i integritet SRJ" (sto je takodje i onomad pisalo u tekstu), ali i "puno uzimanje u obzir sporazuma iz Rambujea", koji je, kao sto se secamo, bio "potpuno neprihvatljiv". Na stranu sto su uz sve ostalo sto se ovim prihvata "suverenitet i integritet" samo suplje reci. Ni "svobuhvatni pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji kriznog regiona" ne cini mi se nezanimljivim. Mada zvuci "obecavajuce", ova tacka sadrzi "siroko medjunarodno ucesce", bez daljih specifikacija ko ce i kako ucestvovati. Osim toga, upotrebljen je termin "krizni region", sto ne bi moralo da podrazumeva iskljucivo Kosovo.

Dakle, ocigledno je rec o velikoj pobedi, iliti, sto rece neko, o "mudroj i hrabroj odluci".

E sad, sta ce biti dalje? Priznajem, pojma nemam. Ono sto mi se u ovom trenutku cini pouzdanim jeste to da Milosevicu nisu ponudili aboliciju. Ovo bi zapravo bio pravi trenutak da se opoziciji u Srbiji pomogne da Milosevica skine sa vlasti i da Zapad dokaze da nije vodio rat protiv srpskog naroda. Ali, rekla bih ipak da ih je bas briga za nas, kao sto ih se zapravo ne ticu ni Albanci. Otuda ne treba ocekivati da ce pomoci bilo kome u Srbiji. Medjutim, smemo li da se nadamo da nece pomoci ni Milosevicu. Da to nisu cinili prethodnih deset godina, vec bismo verujem i sami resili problem. Ovako, izgleda da Srbiji predstoji dugo, dugo mucenje (ako pretpostavimo da je ovo zaista kraj rata).

Ukoliko nikakav novac ne udje u Srbiju (kao sto je vec receno da nece sve dok je Milosevic na vlasti), pred Srbijom je, sasvim izvesno, velika beda (i to beda u odnosu na koju je ovo sada pravo blagostanje).

Drugo je pitanje sta iz svega toga moze da se izrodi. Moguce je da ce ljudi (?) ponosno (?) "jesti korenje" (je lí to bese Kostic?), sve u skladu sa mudrom narodnom izrekom da "za dobru svinju nema losih pomija". No, moguce je i da ce u jednom trenutku vecina prekoraciti prag trpljenja. Znam da to nije veselo, ali iz ove perspektive to izgleda kao daleko bolji ishod. Iako se retko dogadja da iz krajnje bede izrastaju pravi demokratski pokreti, cisti demokratski i potpuno nenasilni desetogodisnji otpor vlastima u Srbiji nije doveo do zeljene promene, kao ni do prizeljkivane i zaista potrebne podrske Zapada (naprotiv, podrska je redovno stizala, i to uvek u pravi cas, onoj drugoj strani). Otuda ne treba ocekivati da bi sledeci protest bio nenasilan. Nakon svega sto se dogodilo sasvim je moguce da je daleko pomerena granica onoga sto se donedavno smatralo "previsokom cenom".