Venko Andonovski

Zelim da vam ispricam pricu o teritoriji. Prica o teritoriji je prica o ljubavi i ratu. I prica o mrznji. Nikad ni jedan rat nije poceo ako prethodno nije bila ugrozena necija teritorija, isto kao sto ni jedna ljubav nije pocela ukoliko necija teritorija nekom nije bila poklonjena. Cak je i Trojanski rat poceo zbog jedne teritorije: teritorije tela jedne zene. Ta je teritorija najpre bila poklonjena i bila je predmet ljubavi; a zatim je bila ugrozena, pa je izazvala mrznju i rat.

 

Teritorija tela i agresori

Svako telo ima svoju teritoriju -- teritoriju koja ga okruzuje. Biolozi kazu da svaka zivotinja ima svoj "krug sigurnosti", odnosno kruznu teritoriju oko svog tela unutar koje je nepozeljan ulaz nepoznatima. Kod tigrova je ta teritorija velika, dok je kod mrava sasvim zanemarljiva. Ali ipak postoji. Ta se teritorija zamislja kao lopta obavijena oko tela zivotinje. Centar tog kruga je obicno tacka simetrije -- ili tacka u kojoj je smesteno srce zivotinje.

Dakle, teritorija tela je krug oko srca. Svaki ulazak nepoznatog u taj krug uzbunjuje srce. Srce je radar te teritorije.

Ljudski rod nije izuzetak kada je u pitanju taj krug samozastite. Psihijatri su proucavali reakcije ljudi kojima je iznenada ugrozena ta minimalna teritorija sigurnosti. Oni tvrde da je, kod mirnog coveka, radijus "zasticene" teritorije osamnaest inca. Kod nasilnika je taj radijus veci: oni imaju siru "zabranjenu zonu". Nasilnik ce se uzrujati ako mu se prostor sigurnosti povredi vec na udaljenosti od trideset i cetiri inca. Kod nasilnika je i sam krug "zabranjene zone" -- no trespassing zone -- deformisan, i nalikuje elipsi, jer nasilnik se ne oseca bezbednim ukoliko nema siguran prostor od cak cetrdeset i dva inca iza svojih ledja. Zbog toga, vele, nasilnici u kafani redovno sede uza zid. A i nas narod, za nekoga koga ne treba dirati, kaze: ima dobra ledja. Kad neko ima ledja, njega ne treba dirati, jer je u pitanju nasilnik. On je u stanju da zapocne rat samo zbog toga sto je neko nepoznat usao u kruznicu opisanu oko njegovog srca. On je u stanju da brani svoju teritoriju po svaku cenu da bi zastitio svoje zivotinjsko, elipticno carstvo od trideset i cetiri inca ispred i cetrdeset i dva inca iza svog srca.

Jedna mi se epizoda iz detinjstva urezala u secanje: slavili smo moj rodjendan. Ne znam tacno koliko sam imao godina, ali pretpostavljam da nisam bio stariji od cetiri godine. Cak mi se cini da i sada pred sobom mogu da vidim rodjendansku tortu sa cetiri svecice (ili je to mozda samo poznata intervencija ljudske maste koja kompenzira sve sto je svet odraslih nepovratno izbrisao iz sveta cistih, ostrih decjih percepcija). Secam se da je jedan moj rodjak, stariji od mene pet godina, zeleo da dune u svecice pre mene. Dopustili su mu. Ali se njegov zahtev ponovio desetak puta. Na kraju, meni vise nije bilo vazno hocu li uopste nekada stici na red. Posle toga je zdrao. Gutao je tortu kao da nikad u zivotu nije jeo. Pojeo je svoj komad torte, a onda je kasicicom poceo da jede iz velikog tanjira. Poceo je besramno da tamani i unistava ono sto je trebalo da bude zajednicko. Pokusao sam da mu uklonim ruku. Secam se tog svog gesta, ali se odlicno secam i trenutka kad mi je njegova ruka, dok sam je jos drzao, poslala opomenu (tek mnogo godina kasnije naucio sam da semiolozi tu vrstu znakova zovu indeksima i da su ti isti indeksi veoma vazan repertoar kinetike): signal da ce biti borbe. Njegova ruka nije krenula prema torti, sto bi bilo logicno za nekog ko bi zeleo da se docepa slatkisa i da se oslobodi moje ruke, nego prema meni. Njegova je ruka usla u moju zasticenu teritoriju, u moj posed kriticne egzistencije, i ja sam odustao. Zeleo je da mi kaze: teritorija torte jeste moja. Pustio sam mu ruku, jer sam osetio strah; strah da cu biti smozden zbog jednog slatkisa.

Danas je taj moj rodjak veoma uspesan biznismen, poseduje trospratnu kucu koja vredi vise stotina hiljada nemackih maraka na veoma atraktivnom mestu u Makedoniji. Ja zivim u stanu od cetrdeset kvadrata, koji sam jedva dobio od Fakulteta, nesebicnim zalaganjem nekih svojih starijih kolega. Nase teriitorije su neuporedive: njegova je sigurno petnaest puta veca od moje, ali -- ne zavidim mu. Ipak, moram da budem iskren i da priznam da osecam neku vrstu animoziteta prema njemu: mozda sam ljut na sebe sto sam onda, primivsi signal agresije, odustao. Mozda je taj rezultat okupiranih teritorija (15:1 u njegovu korist), koje smo i on i ja, kao grabljivci, oduzeli svetu i kosmosu -- ipak rezultat moje malodusnosti da mu se suprotstavim. Dopustiti nasilniku da bude nasilnik, znaci, na neki nacin -- odobravati nasilje. Ja sam ga u onom trenutku odobrio, pa sada nemam prava da mu zavidim. Ja nisam nasilnik, ali sam onda glasao za nasilje zbog toga sto se nisam suprotstavio, niti pruzio otpor nasilju, sto je svako zivo bice iz roda homo sapiens duzno da ucini. Cak i da sam bio samo zivotinja, imao sam instinktivno pravo da branim svoj no trespassing posed od njegove agresije; medjutim, nisam to ucinio i zato sam sada, sa matematicke tacke gledista, u ocajnom stanju i gubim utakmicu sa 15:1. Ali sam zato, u duhovnoj i psiholoskoj prednosti: kad god se nadjem kod tog svog rodjaka na rodjendanu njegove dece i kad god se iznese torta, on nadje neki izgovor da otrci u kuhinju i donese nesto sto smo toboze zaboravili. Za to vreme zamisljam ga kao bednog, metafizicki razalovanog Budu, koji sedi na kosmickom tronoscu i pokusava da proguta kosmos. I opet mu nije dosta. Guta zvezde, sunca, mesece, super-nove, podriguje i opet guta, jer ono sto treba progutati nema kraja. On je u pravom smislu reci busy man.

 

Teritorija kreveta i nasilje

Moje prvo seksualno iskustvo bilo je porazno. I do dana danasnjeg ne znam u stvari sta se tada tacno dogodilo. Znam samo da je trajalo veoma kratko, i da sam se zbog toga posle osecao dosta nesigurno i postidjeno. Devojka je bila starija od mene i imala je prilicno iskustvo; o njoj se govorilo sve i svasta u nasem kraju na periferiji grada, ali meni to valjda nije bilo vazno. Ne secam se dobro, ali mislim da sam posle "toga" rekao, prvo, da je volim. Ucinilo mi se da se nasmesila dok se oblacila, ali sam sasvim siguran da mi nije nista odgovorila. Pitao sam je zatim (toga se vec odlicno secam) da li je istina da je imala puno ljubavnika, kao sto se prica. Odgovorila je potvrdno. Pre nego sto smo otisli, zamolio sam je da me rangira u nizu ljubavnika; oklevala je, a onda je pokretom ruke (ponovo semioloskim indeksom) pokazala da sam negde u sredini. U zlatnoj sredini.

Nije mi to bilo dovoljno. Nisam hteo da se zadovoljim podatkom da sam osvojio samo polovinu teritorije njenog tela. Poceo sam da salecem tu devojku. Javljao sam joj se svaki dan, cekao je na izlazu skole, pokusavao da dobijem jos jednu sansu. Zeleo sam da budem apsolutni gospodar teritorije. Videli smo se jos nekoliko puta. Nisam popravio plasman, ako se moze verovati njenim recima. I onda sam odustao.

U stvari, tada nisam shvatio da je teriotrija kreveta bezgranicna, i da je ceo kosmos jedan krevet. Nisam jos bio procitao Markesovu pricu o Erendiri i njenoj bezdusnoj babi. To sto sam pokusavao da taj kosmicki krevet smanjim na dimenzije dovoljne da prime dva tela verovatno jeste bio urodjeni instinkt za kontrolisanjem teritorije seksa ne bi li se nepoznatima sprecio ulaz u nju. Upravo je to bilo znacenje izjave: "Volim te". Medjutim, posto je izjava ljubavi ostala bez odgovora, okrenuo sam list. Nastojanje na tome da popravim plasman u njenoj ligi ljubavnika otkriva moje drugo lice: lice agresora. Tada sam zeleo da osvojim ceo seksualni kosmos, da budem apsolutni gospodar njenog tela. Hteo sam da je progutam, da zasenim time sve njene ljubavnike. Pretvorio sam se u agresivnu zivotinju, u zalosnog falickog Budu koji pokusava da proguta ceo kosmos seksa. Kasnije sam shvatio da seks u stvari i nije moguc ukoliko svako od nas zeli da ima nepovredjenu teritoriju. Seks mora biti vrsta sofisticiranog rata, dobijanje "vize" za privremeni ulazak u Drugog. Zbog toga, valjda, izmedju neznosti u vodjenju ljubavi, postoje i "opomene" i podsecanja da je u pitanju "tudji" posed: grickanje uveta, usana, "pokazivanje" noktiju ili stipanje.

Pogledajmo oko sebe, pogledajmo svoje kruzno carstvo humaniteta od samo osamnaest inca. Otvorimo granice, primimo Drugog. Jer u nasem carstvu od osamnaest inca mi smo za sada jedini kraljevi i jedini podanici. I to je nasa prednost, a ne mana.

 

Teritorija teksta

Postoje tri nacina da se covek skloni od agresora, odnosno od agresije usmerene na njegovu licnu teritoriju ili teritoriju njegovog kreveta. Sva tri nacina se zasnivaju na principu eksteritorijalnosti, odnosno iznalazenja takvog prostora koji postaje niciji, odnosno svaciji. Zbog toga se agresori retko interesuju za takve prostore; za njih takvi prostori nemaju znacaj teritorije. Prvi prostor u koji se mozete skloniti je manastir i u tom slucaju Vas zivot biva posvecen Bogu. Drugi prostor je cirkus. Cirkus je takodje eksteritorijalan, jer je i on (kao i iluzija pozorista) u stvari ogradjivanje svetske teritorije i proglasavanje apsolutnog ustava ludizma. To je drzava u drzavi, jedan vid artisticke republike koja postuje samo zakone aleje, ludizma i agona. Treci prostor u koji mozete uroniti veoma je slican cirkusu, a to je -- teritorija teksta.

Kad god mi je bila ugrozena teritorija tela, kad god sam se osecao napadnutim, pribegavao sam, a da toga nisam bio potpuno svestan, jednoj sofisticiranoj kontra-agresiji: borio sam se sa agresorom za svoju teritoriju tekstom. Povlacio sam se u eksteritorijalnost teksta i tamo prebivao, obedovao, spavao, radovao se, filozofirao ili ismejavao agresiju. Naravno da to nije nikakva uteha dok ti na glavu padaju bombe; ali ako nije uteha, onda je nacin otpora. A otpor agresiji jeste prva osobina humaniteta.

Kad gledam sta se dogadja u mom susedstvu; kad gledam kako ljudi pevaju (bave se, semioloski receno -- muzickim, verbalnim, gestickim tekstovima), kad gledam kako sviraju po mostovima, kad gledam kako stoje u svojim fabrickim halama dok bombe padaju sa neba, shvatam, zapravo, kakvo je oruzje tekst i koliko je za ocuvanje antropoloske supstance strateski vazno shvatiti, u krajnjem slucaju, da mi imamo teritoriju teksta kao svoje zadnje utociste. Nista sem teritorije teksta ne moze zaustaviti silu. Agersori su zbunjeni pred njom. Teritorija teksta je njihovo prokletstvo, nesto sto ne mogu osvojiti jer tekst ne razumeju.

Tekst je u pravom smislu reci eksteritorijalan; on pripada svakome i nikome. To je jedina teritorija koja ne moze biti napadnuta; cak i kriticari skloni nipodastavanju znaju da jedna negativna kritika ne moze tekstu nista, isto kao sto plagijatori dobro znaju da su samo uspeli da umnoze teritoriju teksta, a ne da je osvoje. Jos mi se jedna cinjenica cini vaznom: kad zamislim Aleksandrijsku biblioteku ili Biblioteku u Vasingtonu, kad pomislim na prostore koji te dve biblioteke zausimaju, shvatam onda da je na tom relativno malom, nistavnom prostoru (u poredjenju sa prostorom jedne imperije ili galaksije, na primer) smesten ceo jedan kosmos: sva znanja iz zemljopisa, hemije, matematike, medicine, filozofije, astronomije i astrologije, sva knjizevnost, mitologije, religije, jednom recju -- kompletna supstanca humaniteta. Otuda: humanitetu nije potroban prostor. Njemu nisu potrebni kontinenti, planine, reke, prerije, milioni kvadratnih kilometara ratista. Njemu je potrebna jedna mala zgrada dimenzija deset puta deset metara da bi uspostavila red u haosu i stvorila kosmos. U taj se prostor, prostor biblioteke, ulazi bez oruzja, a izlazi se bez viza.

Nazalost, kad danas gledam sta se dogadja u susednoj zemlji (evo jos jedne glupe politicke fraze koja ne poznaje pojam eksteritorijalnosti, pa prostore deli na maticne i susedne), ne umem da protumacim vojne operacije ni na jedan drugi nacin osim kao mizantropsku zelju za unistenjem eksteritorijalnosti teksta kao zadnjeg utociste prognanog humaniteta. Humanitet je jedina prava izbeglica naseg vremena. U ime tog humaniteta sam vam i ispricao ovu pricu o teritoriji. Iako se plasim da mozda moze zazvucati cinicno (jer dok ovo pisem vama iz "susedne" zemlje po krovovima biblioteka i bolnica padaju bombe), zelim da vam porucim: ne dajte tekst. Ne dajte govor. Ne dajte eksteritorijalnost humaniteta.

Jer ne mogu da uradim nista osim onoga sto cete ovde uraditi i vi.

(Autor je docent na Filoloskom fakultetu u Skoplju.)