Aleksandar Milosavljevic

Srpska drama ce, kao Janus, imati dva lica. Jedno dopadljivo, podobno ocekivanjima publike, a drugo ruzno, poput istine o nama. Bice to strasno lice srpskog Fausta

O cemu ce pisati ovdasnji dramski pisci kada se zavrsi ovo sto nas je snaslo? Odgovor na to pitanje, dabome pod uslovom da se ovo ikada okonca (jer kraj bombardovanja evidentno ne predstavlja i svrsetak nasih muka), bice uslovljen adekvatnom definicijom onoga sto nas je snaslo. (Na to da situacija nije nimalo naivna ukazuje i cinjenica da teskoce, kako vidimo, nastaju vec pri pokusaju odredjenja pojma koji je moguce primeniti na nas najnoviji slucaj, jer ni mi ni oni - svako iz svojih razloga - ne priznajemo da je ono sto nam je izmedju 23. marta i 10. juna ove godine razorilo domovinu uopste bio rat.) Jasno je, naime, da ce buduca dramska knjizevnost, kao uostalom i celokupna pozorisna umetnost, na ovaj ili onaj nacin biti odredjena tumacenjem i dozivljajem onoga sto se ovde desavalo tokom ta dva meseca.

Ne sporeci zakljucke ucenih rasprava, koje ce i ovog puta potvrditi da umetnost ne zavisi od spoljasnjih faktora, pa ni istorije, te da u oblasti koju umetnost obuhvata vladaju sasvim drugaciji zakoni od onih koji odredjuju tokove tzv. zivotne realnosti, ipak valja naglasiti da postoji i odredjeno polje gde se istorija i teatarska umetnost najdirektnije doticu a gde se kao posrednik postavlja publika koja, bez ikakvog teorijskog predznanja i ma kakvih opterecenja, samim svojim postojanjem i reakcijama potvrdjuje poseban status pozorista u sirem drustvenom kontekstu. Otuda i naglaseno interesovanje svih segmenata aktuelne vlasti ove drzave za rad pozorista u ratnim okolnostima, zato u svim dramaticnim drustvenim situacijama pozorisnu delatnost redovno prati velika guzva i halabukla. Uostalom, otuda i sve ono sto je vazda determinisalo drustvenu poziciju teatra kao mesta gde se dozivljava katarza, prociscavaju osecanja, konsoliduje energija. Tako je bilo u anticka vremena, u doba igranja predstava na renesansnom trgu, kada su u Sekspirovo vreme zatvarana pozorista; ta energija je okupljala izmucene i jedva zive srpske vojnike tokom Prvog svetskog rata u tzv. vojnicka pozorista, to objasnjava "teatar" u zenskom logoru na Banjici u Drugom svetskom ratu, partizanska pozorista (posle cijih predstava su gnevni gledaoci osvetnicki jurili glumce koji su tumacili uloge Nemaca i domacih izdajnika), ali i odluku narodne vlasti da demonstrativno strelja prestonicke glumce koji su igrali u okupiranom Beogradu, zbog toga i predstava krakovskog Hamleta posle XX kongresa ruskih komunista i Hruscovljevog Tajnog referata - o cemu je pisao Jan Kot, pa i svi dramaticni pokusaji obracuna s nepodobnim predstavama (Cekajuci Godoa, Kad su cvetale tikve, Golubnjaca, na primer) koje su zabranjivale u prethodnoj Jugoslaviji zato da bi bio ogranicen nesumnjivo veliki potencijalni drustveni znacaj ove umetnosti.

U tom kontekstu od izuzetne vaznosti ce biti nacin definisanja proteklih dogadjaja, pa i precizno odredjenje pozicije ovdasnjeg coveka prema istoriji. Ukoliko istoriju definisemo iz perspektive naseg trijumfa nad neprijateljem (na cemu ovih dana insistira nasa strana) cini se da su jedino moguca dela u kojima ce biti opevan heroizam nasih snaga te zlocini i besmislena pogibelj njihovih vojnika. Nesto poput Eshilovih Persijanaca. S druge strane, njihova strana ovih dana uporno insistira na tome da posledice dvomesecnog ratovanja, ili trpljenja agresije, ne daju odvec opipljivih razloga na osnovu kojih mozemo tvrditi da smo pobednici, pa bi stoga najnovija vojna u umetnickim delima ovdasnjih dramskih stvaralaca mogla biti prikazana i na nesto drugaciji nacin, kao nova crta u dugom nizu nasih slavnih pobeda koje, medjutim, ceo svet definise kao nase poraze. Njih mi uporno upisujemo na metafizicku ravan koju epski recnik lakonski definise kao carstvo nebesko. U svakom slucaju, prevagne li uverenje da smo pobednici, otvaraju nam se dve mogucnosti: na jednoj se strani sam po sebi namece prepoznatljiv model poratne (Drugi svetski rat) drame socrealisticke provenijencije ciji su pisci opisivali teskoce i dileme ondasnjeg trudbenika suocenog sa skoro nemogucim uslovima u kojima se odvijala obnova i izgradnja ratom razrusene domovine, dok je na drugoj put koji dramaticare upucuje ka reafirmaciji kosovskog mita.

Postoje i druge mogucnosti. Na potencijalne pravce u kojima se moze usmeriti spisateljska misao buducih stvaralaca dramske literature ukazuje nedavno izrecena konstatacija uglednog predavaca na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu da se inostrani pisci cudom cude sto jugoslovenski studenti dramaturgije ne pisu ispitne radove na ratne teme (iako se prvi rat na tlu Evrope u poslednjih pedeset godina prosto nudi kao atraktivno resenje) vec inspiraciju traze na terenu koji s aktuelnim zbivanjima nema dodira. Iskustvo veli da se ne mali broj ispitnih drama desava u dalekoj buducnosti a da je veoma popularan i krimi zanr. Dakle, eskapizam - konstatovace sociolozi. Mozda, ali nije iskljuceno ni da ovdasnji studenti treniraju za odlazak u inostranstvo, da se na tematskom planu pripremaju za ono sto ih ocekuje kada jednog dana (ako moze sto pre) zbrisu odavde te se suoce sa zahtevima i modama inostrane pozorisne, mozda televizijske a treba se nadati i filmske produkcije.

Jos jedan primer, premda indirektan. Neposredno pre pocetka NATO agresije u Beogradskom dramskom pozoristu je izvedena premijera Beketovog komada Cekajuci Godoa, proglasenog za najznacajnije ovovekovno dramsko delo, u rediteljskoj postavci Davida Putnika, ujedno i adaptatora teksta. U ovoj verziji, sagledanoj iz perspektive zivotnog iskustva i pogleda na svet izrazito mladih ljudi (vecina su studenti FDU), Poco i Laki vise nisu skitnice vec postaju zli manipulatori, groteskni vampiri koji su se okomili na Vladimira i Estragona - naivne dobricine nespremne za zivot u doba postatomske kataklizme. Predstava pokazuje da ni Biblija drame apsurda nije dovoljno apsurdna sa stanovista ovdasnjeg iskustva. Iako ce beketovski apsurd u ovoj predstavi biti ukinut cinjenicom da Poco i Laki hoce da iskoriste Vladimira i Estragona (cime u predstavi prepoznajemo sliku sveta u kojem ne postoji razlika izmedju dobra i zla), ali i da nasi pozorisni stvaraoci mladje generacije ne dozvoljavaju otsustvo dramske tenzije, da je na svaki nacin i po svaku cenu pojacavaju, pri tom izrazavajuci stav da je ovo svet u kojem caruje sveopsta manipulacija. Moguce je, dakle, da ce senzibilitet dramskih pisaca slediti i ovakav weltanschaung.

Osim toga, pitanje je da li bi danas, posle sedamdesetpetodnevnog bombardovanja, Putnikov Godo jos uvek izgledao kao na premijeri. Iskustvo prezivljavanja u Jugoslaviji, zemlji koja poslednjih desetak godina traje blagodareci monstruoznom sistemu pregovaranja i nadmudrivanja, pokazuje da je Beketa moguce korigovati. Mozda ce neki od tokova buduce domace dramske literature otkriti nove mogucnosti revizije beketovskog pogleda na svet, mozda ce sada i ovde postati moguce nove, jos apsurdnije, varijante Godoa, autenticno naseg, srpskog.

Posto nasi buduci pisci "treniraju" za inostranstvo vredi razmisliti kojim to modelima pisanja i temama streme. Sta se to, osim naucne fantastike i krimica, namece kao inostrani uzor domacem dramskom stvaralastvu. Ako kao parametar uzmemo odjeke svetskog teatra koji su dosli do nas, pretpostavljajuci da se pogled na "svetsko pozoriste" kod ovdasnjih mladih ljudi ponajpre formira na osnovu komada koji do nas stizu s reputacijom brodvejskih i vestendovskih hitova, onda se suocavamo s izuzetno vesto napisanim dramama, s komadima koji nepogresivo pogadjaju zicu savremenog zapadnog pozorisnog gledaoca, aktuelizujuci pitanja i dileme koje drustvo u datom trenutku artikulise kao prioritetne. Posto je Zapad uglavnom digao ruke od dramske tenzije utemeljene na ratnim situacijama, pa i postratnim traumama vijetnamskih veterana, interesovanje vecine pisaca je usmereno ka problemima koji su u medjuvremenu postali bolno aktuelni. Otuda u tamosnjoj dramskoj knjizevnosti kao dominantne srecemo teme vezane za neizlecive bolesti, posebno sidu, ali i muke s kojima se susrecu homoseksualaci pokusavajuci da se uklope u zivot drustvene zajednice; tu je i odnos izmedju muskarca i zene, no sagledan iz perspektive famoznog "seksualnog uznemiravanja" (fenomen biva analiziran iz obe vizure: muskarac maltretira zenu, ali ni ona njemu ne ostaje duzna). Ceste su i hit-drame koje se bave problemom otudjenja kao posledicom zivota u megalopolisu, a da bi ugao posmatranja bio oneobicen, desava se i da svoje utiske gledaocima saopstava kucni ljubimac. Kriminal se s naslovnih stranica dnevnih listova i iz udarnih televizijskih vesti preselio u pozorista, a sofisticiraniji komadi na ovu temu analiziraju fenomen nasilja poigravajuci se globalnom slikom savremenog drustva i ukazujuci na poguban uticaj medija. Nevolja je, medjutim, sto i na ovom planu do nas informacija mahom stize sa zakasnjenjem, u nekim slucajevima i u intervalu od dve do sedam ili cak deset godina. Tako se nasa po pravilu cvrsto zamandaljena vrata kojima svoj jad i bedu stitimo od spoljasnjih uticaja na trenutak odskrinu, a mi zeljno udisemo ustajao vazduh misleci da je to ukus svezine, pokatkad i sami zacudjeni sto na sva usta hvaljeni inostrani hitovi sada na nasim scenama odzvanjaju neobicno, kao ton nekog sasvim stranog, tudjeg sazvucja.

Osim toga, vremenska, prostorna, ali i kulturoloska distanca koja nas deli od "originala" po pravilu dovodi do veceg ili manjeg nesporazuma, greske u desifrovanju, smetnje na vezama, sto u izvesnoj meri menja smisao "poruke" koja do nas dospeva. Zato vecina svetskih dramskih hitova na ovdasnjim pozornicama deluje samo kao jos jedan dokaz u prilog tezi da se naspram nas nahodi daleki, otudjeni i perverzno dekadentni svet s kojim imamo sve manje zajednickih tacaka. Mozda ce iz tih razloga nekome ovde pasti na pamet da Antigonu u Njujorku, dramu Janusa Glovackog, Poljaka koji zivi u Ameriku, o cemernoj sudbini njujorskih beskucnika, efektan pokusaj formulisanja savremene tragedije, ovde igra kao realisticku pricu o surovom zivotu ljudi u NATO-vskoj drzavi, ili kao realisticki komad iz nase svakodnevice.

Dakle, opet se vracamo na pocetak i pitanje ideoloske perspektive iz koje posmatramo nasu aktuelnu stvarnost, ali i proslost. Vec smo videli kako se, shodno politickim prilikama, ta vizura menja, pa su crno-bele drame neposredno po zavrsetku Drugog svetskog rata, s jasno polarizovanim likovima, gde se znalo ko je patriota a ko izdajnik, u vremenima kada su tenzije malo popustile ustupile mesto psiholoski iznijansiranijim dramatis personama u kojima se zlo borilo protiv dobra. Kasnije, kada je s Berlinskim zidom poceo da se kruni komunizam, i savremeni dramski pisci su na nov nacin poceli da sagledavaju proslost, pa i da drugacije prikazuju pojedine likove iz nase istorije. Tada su pozitivci i negativci nacinili rokadu. Do tada "zabranjene" teme su postale kurentne, a pozoriste je, upravo blagodareci novoj drami, dobilo karakter feljtona kojim se saopstava "prava istina".

Psiholozi ce se verovatno sloziti s tezom da svaka trauma zahteva prociscenje, podrazumeva suocavanje s istinom i adekvatno pozicioniranje vlastite licnosti u kontekstu drame koja je prouzrokovala traumu. A mi smo upravo prosli kroz jos jednu veliku istorijsku dramu. Nema sumnje da ce i ona usloviti neke nove rokade, da ce se na dnevnom redu naci nove "zabranjene teme", a da ce na videlo izaci nove "prave istine" o ljudima i dogadjajima. Istina o kojoj ce svedociti nasa buduca dramska literatura jos jednom ce, dakle, imati dva lica. Poput Janusa. Jedno ce biti dopadljivo, mada ne obavezno i nasminkano, odgovarace ocekivanjima pozorisne publike od cijeg interesovanja, ukusa i svetonazora ce, po svoj prilici vise no ikada ranije, zavisiti sudbina jugoslovenskog teatra. U tim drama sve ce biti jako komplikovano, osim samog zavrsetka koji ce biti bolno jasan. Bice to lice jos jedne novootkrivene istine o stvarnosti u kojoj postoji ostra podela na dzelate i zrtve. Katarzicnost ovako koncipirane slike sveta ce biti u tome sto ce gledalac morati da se identifikuje sa ulogom zrtve.

Drugo lice ce svakako biti ruzno; u najmanju ruku neprijatno. Ma koliko uistinu delovalo blagotvorno na duse gledalaca nece biti nimalo popularno. Jer, ono se nikome nece ulagivati, niti ce imati milosti prema publici. U njemu cemo prepoznavati nesto od prividne naivnosti Smrdica i Serbulica, laznu vatrenost Leprisicevu, namestenu koketnost Zelenicke, no i cudovisnu okrutnost Žutilova - dramskih junaka Sterijinog "veselog pozorja" Rodoljupci. To drugo janusovsko lice nase domace drame u buducnosti (ako je bude) bolno ce nas suociti s istinom o nama samima. Bice to, dakle, strasno lice srpskog Fausta.