David Albahari

U vremenu u kojem nista vise ne izgleda onako kako je nekada bilo, a sumorna predvidjanja o sutrasnjici iz dana u dan (sa svakim novim "sutra") postaju sve sumornija, zvuci gotovo bogohulno kada se kaze da srpska knjizevnost ne treba da strepi od buducnosti. Cinjenica je, medjutim, da rat sam po sebi ne menja poeticke pristupe knjizevnosti, izuzev u slucaju kada ga prati ustolicenje totalitarne ideologije jednopartijskog politickog sistema. Ukoliko, kao posledica rata, u Srbiji uopste dodje do politickih promena, povratak totalitarizmu (onom pravom, tvrdom) predstavlja najmanje verovatnu mogucnost, sto znaci da, posle rata, nema razloga da srpska knjizevnost ne sacuva svu onu raznolikost poetickih pristupa koja je odlikuje poslednjih nekoliko decenija.

Neke druge promene ce se svakako odigrati, pogotovo kada je rec o temama i osecanjima, ali one su neumitne posle tako velikih potresa kakav je napad NATO pakta na Jugoslaviju. Ratna tematika je ionako dominirala srpskom knjizevnoscu tokom devedesetih godina; lako je pretpostaviti da ce se ta dominacija nastaviti i tokom naredne decenije (prve u novom veku), jer dok su doskoro jos postojale pukotine kroz koje je mogla da se nazre neka druga stvarnost, sada je svaka stvarnost proizvod stvarnosti rata. O cemu god pisac bude pokusao da pise, nece moci da izbegne rat. S druge strane, prirodno je i da osecanja poraza, nemoci, ojadjenosti, izgubljenosti ili ravnodusnosti nadkrile sva druga osecanja, i to ce trajati onoliko koliko bude potrebno da se odigra neka stvarna promena - politicka ili ekonomska - u posleratnoj stvarnosti Srbije.

Ono sto ostaje kao svojevrsna sumnja jeste pitanje koje se sada cesto cuje - da li ce pisci, posle rata, moci i dalje da veruju u iste vrednosti, u iste modele u koje su do sada verovali (eticke, estetske, politicke, itd). To pitanje je zapravo blisko onom cuvenom pitanju o tome da li je posle Ausvica moguce pisati poeziju, jer je ista sumnja tada prozimala ceo svet. A bez obzira na razlike u stavovima po tom pitanju - sama poezija, sama knjizevnost, dokazala je da je cak i posle takvog uzasa - posle bilo kog uzasa - moguce, cak i neophodno, pisati poeziju, prozu, drame, eseje. Gubitak vere u pisanu rec, zasnovane na vrednostima zapadne civilizacije, u sustini je najava obnove vere u najvise domete ljudskog duha i morala. I kao sto jin smenjuje jang a jang potom smenjuje jin, u vecnom kretanju, u kojem nikada nema kraja, tako ce se i ono sto sada deluje kao strmoglava putanja nanize pretvoriti u puteljak koji ce polako poceti da se uspinje prema vrhuncu.