Radnici, put do posla konačno deo radnog vremena

Nedavno istraživanje među britanskim poslodavcima o utrošenom vremenu za dolazak na posao, koje je sprovela kompanija "Regus", pokazalo je da čak trećina anketiranih putovanje na posao smatra čistim gubitkom vremena.

Takav ishod Ričard Moris iz "Regusa" vidi kao dokaz da mnoge poslovne ljude svakodnevno putovanje iscrpljuje i na njih deluje stresno.

“Važnije je pitanje za britanski biznis - zašto se insistira na svakodnevnim putovanjima zaposlenih? Zašto ih čine neproduktivnima dok putuju na posao u centar grada kako bi odradili fiksno radno vreme kao u viktorijanskim vremenima?”, pita se analitičar "Regusa", čije je istraživanje obuhvatilo 40.000 "poslodavaca", ali i aktualizovalo godinu dana staru presudu Suda pravde Evropske unije (ECJ) u predmetu "Tiko", prema kojoj putovanje na posao predstavlja deo radnog vremena.

Sindikat španske kompanije "Tyco Integrated Security", naime, dobio je spor sa upravom u kom je dokazivao da za deo zaposlenih koji rade izvan sedišta kompanije u Madridu radno vreme praktično počinje njihovim izlaskom iz kuće po dobijenim zadacima od poslodavca gde treba da odu na intervenciju. Tiko je 2011. pozatvarao svoje kancelarije u unutrašnjosti Španije, a zaposlenima je nastavio da daje zadatke telefonima i internetom iz sedišta u Madridu.

Budući da se klijenti kompanije nalaze i po 100 kilometara daleko od adresa na kojima žive zaposleni, radnici su dnevno radili brojne neplaćene radne sate kako bi došli do klijenta, a reč je o održavanju i popravkama sigurnosnih uređaja.

Prema presudi ECJ-a, Tiko je vreme izgubljeno na dolazak na intervenciju radnicima vodio kao "odmor", a plaćao im je samo radne sate na intervenciji.

“Sud je zauzeo stav da se radnicima koji nemaju fiksno ili uobičajeno radno vreme, kao što je ovde slučaj, radno vreme treba računati od trenutka odlaska na posao do povratka sa zadnje intervencije toga dana”, navodi se u presudi, u kojoj se ukazuje na direktivu Evropskog parlamenta i Veća Evropske unije o radnom vremenu iz 2003. godine.

U toj se direktivi ne spominje potreba obračunavanja putovanja na posao kao radnog vremena, već se nabraja šta se sve smatra preko potrebnim dnevnim odmorom radnika, pri čemu se putovanje na posao ne smatra odmorom radnika, kako je to računala uprava "Tika".

U slučaju zaposlenih španske kompanije, od značaja je i činjenica da im je pre zatvaranja regionalnih kancelarija radno vreme uredno teklo i za vreme putovanja iz kancelarije do mušterija. I pre i posle zatvaranja regionalnih kancelarija, radnici "Tika" su se na intervencije vozili automobilima kompanije.

“I dok se vozi prema mestu intervencije, radnik radi”, upozorava se u presudi ECJ-a u predmetu "Tiko".