Pregovori s Grčkom: Čudo ili ludost?

Čudo je što međunarodni poverioci daju nove milijarde Grčkoj, a i dalje odbijaju otpis dugova, komentariše Kristof Haselbah.

Vreme curi. Do kraja avgusta Grčka mora Evropskoj centralnoj banci da vrati dug od gotovo tri milijarde evra, u septembru još 1,5 milijardi evra Međunarodnom monetarnom fondu. Pregovori o trećem paketu pomoći morali bi da budu završeni pre toga.

Sve smo to već čuli. I tokom turbulentnog samita EU krajem juna bilo je reči o kreditima za Grčku, kako bi se otplatili drugi krediti. Drugim rečima, zemlja bi morala još više da se zaduži, kako bi otplatila dugove. Taj sistem će propasti pre ili kasnije. Poverioci neće moći da izbegnu delimični otpis dugova.

Težak teret

Nakon dva paketa pomoći Grčka duguje više od 300 milijardi evra, to je, prema najnovijim navodima Eurostata, oko 170 odsto bruto domaćeg proizvoda. Time Atina zauzima tužnu vodeću poziciju u EU.

Nasuprot rastućim dugovima stoji opadajuća privredna snaga. Grčka privreda bi tek 2017. trebalo ponovo da raste. MMF veruje da će bez otpisa potraživanja Grčka biti ugušena u dugovima – što takođe smatra i vladajuća koalicija levice i desnice u Atini.

Evropska unija na to ukazuje da Grčka većinu svojih kredita sa kamatama treba da počne da plaća tek 2023. godine. Ali ipak se može zaključiti: teret dugova je težak, pogotovo za društvo koje stari i čije najpametnije glave napuštaju zemlju.

Znakovi i čuda

Ravno je političkom čudu to što se uopšte pregovara o trećem paketu pomoći. To, kao prvo, važi za samu Grčku. Ciprasova vlada je donedavno grubo odbijala ne samo zahteve poverioca, već je i sam narod pozvala da se izjasni o tome, ne propustivši da mu preporuči jedno NE. I to NE je i dobila sa ubedljivih 60 odsto.

Drugi deo političkog čuda se može videti u drugim zemljama evrozone. Cipras i njegovi ljudi su te zemlje, pre svega Nemačku, vređali kao ucenjivače; sada već bivši ministar finansija Janis Varufakis svoje evropske kolege čak je nazivao teroristima. Sada su upravo te zemlje one koje ponovo treba da plaćaju – i očigledno su, što je čudo, to spremne i da urade. Hoće li svi parlamenti igrati tu igru – to je drugo pitanje. Ali da je, na primer, kritički finski parlament odobrio otpočinjanje pregovora je deo začuđujuće velikodušnosti zemalja evrozone čiji su živci istanjeni.

Uništeno poverenje

Na važne protivusluge, međutim, još uvek čekaju. Nakon što je Ciprasova vlada odugovlačila, davala prazna obećanja i varala, bilo bi iznenađenje kada bi sada naprasno postala ozbiljna kada je reč o sprovođenju neophodnih strukturnih reformi. A i tada bi ostao problem grčke sposobnosti nošenja sa dugovima.

Temelj za aktuelne pregovore na grčkoj strani je činjenica da Atina na kraju krajeva nema drugog izbora. A evropski partneri su na kraju odlučili politički, jer smatraju da bi slom evrozone privredno i politički imao nesagledive posledice, tako da je bolje odvažiti se na još jedan pokušaj sa komplikovanim partnerom. Ali na tom zajedničkom putu je uništeno dosta poverenja. Evropski političari su inflantorno koristili frazu poslednja šansa. Ali jednom će i ta poslednja šansa stvarno biti propuštena.