Kako je Srbin napravio "Arijanu 3"

Inženjer vazduhoplovstva Nenad Hrisafović stručni ugled, slavu i priznanja stekao je u francuskoj vazduhoplovnoj i kosmičkoj industriji. Verovatno je naugledniji među srpskim stručnjacima koji su radili ili rade na svemirskim projektima. U svetu kosmonautike svi znaju za njegovo ime.

Danas, u 83. godini, živi u Bretanji i reklo bi se da u životu nema za čim da žali. Osim... Posle penzionisanja, ovaj stručnjak se ponudio univerzitetima u Sarajevu, Banjaluci, Beogradu. Kako objašnjava, hteo je besplatno da predaje. Želeo je da o svom trošku iškoluje dva-tri docenta, a da ostale studente upozna s time šta se radi u svetskim kosmičkim centrima. Iz Republike Srpske mu nisu ni odgovorili, a u Beogradu, na Mašinskom fakultetu su obećali saradnju - pa porekli reč. Rezultat: uzeli su ga Englezi da predaje njima. Ipak, nije ljut ni na koga iz svoje zemlje.

Teško je i pobrojati profesionalne uspehe ovog Srbina, Sarajlije, koji danas ima francuski pasoš. Konstruktor je moćnih akrobatskih aviona CAP-10 i CAP-20 koji se nalaze u vazduhoplovstvima najvećih zemalja sveta i čiji "potomci" i danas pobeđuju na svetskim kupovima.

Bio je vodeći projektant Evropske kosmičke agencije na izgradnji nosača satelita "Arijana 3". Kada je ova raketa 1984. godine uzletela, u orbitu je izbacila dva komercijalna satelita umesto jednog, što je do tada bio standard. Amerikaci su se uhvatili za glavu.

Evropljani su dobili duplo korisniju raketu-nosač od američke "Tor delta", a da stvar po NASA bude nepovoljnija, tih godina se pokazalo i da njihovi "spejs šatlovi" nisu dovoljno precizni u spuštanju satelita u orbitu. Evropljani su tako niz godina bili monopolisti na tržištu pružanja kosmičkih usluga telekomunikacionim i drugim kompanijama koje su imale potrebu da se otisnu u orbitu.

Posle projekta "Arijana 3", Hrisafović je prešao da radi u Francuski nacionalni centar za svemir kao odgovorni inženjer za "sintezu koncepcije evropske hipersonične jedrilice 'Hermes'" i bio je zamenik šefa Divizije za tehnička pitanja.

Naime, Evropa je tada pokušala da napravi svemirski brod sličan američkom "Spejs šatlu". Tu je potrošila milijardu dolara da bi se nakon tragedija američkih letelica odustalo od ideje.

Hrisafović, koji se u ovom poslu nalazio na izuzeto odgovornoj poziciji, veli da je odahnuo kada se odustalo. Znao je da ima mnogo do kraja nerešenih tehničkih problema kod izrade kosmičkih letelica za višekratnu upotrebu i da ljudska posada u ovakvim brodovima nije stoprocentno bezbedna.

Vratio se tada na čelo Komisije za rešavanje uočenih problema na eksploataciji rakete "Arijana 4", zatim je radio na "Arijani 5". Brazilcima je bio predsednik Kontrolne komisije za razvoj balističke rakete nosača njihovog satelita VLS1, a Kinezima je rešavao problem na njihovoj raketi Long march 2E, koja je imala problem kod odvajanja trećeg stepena raketnog punjenja.

Hrisafović je nosilac mnoštva visokih francuskih i evropskih odlikovanja.

"Godine 1965, na beogradskom mašinskom fakultetu bio sam asisitent na trosemestralnom predmetu Osnove aerodinamičke konstrukcije kod čuvenog profesora Nenadovića. Raspisan je prvi konkurs za asistente na koji sam se prijavio. Malo potom čuo sam da neću biti primljen, pa da imam i tri doktorata. Uzalud je profesor Nenadović negodovao i bunio se. Shvatio sam šta se događa i 15. januara pokupio sam svoje stvari iz fioka stola i napustio Mašinski fakultet", priča on.

Nije se predavao. Imao je obećanje da će kao vazduhoplovni inženjer dobiti posao u Upravi civilnog vazduhoplovstva kao referent za laku avijaciju. Preporučivali su ga i dva aviona jedrilice koje je do tada projektovao i napravio. Uzgred, bio je i instruktor letenja. Međutim, posao je dobio "iskusniji". "Da bi se uspelo u životu, potrebna je sreća", priseća se Hrisafović, koji se 1965. godine obreo u Francuskoj sa 65 dolara i 180 franaka u džepu.

"Mala kompanija za izradu jedrilica i lakih aviona upravo je dobila posao od francuske vojske da im remontuje dve jedrilice "brege" i nisu znali kako. Ja sam se javio na taj konkurs i rešio problem. Za istu kompaniju potom sam projektovao i izradio lake avione CAP-10 i CAP-20 koji su se pokazali kao vrhunske akrobatske letelice na čijem tragu Francuzi i dalje izbacuju nove serije".

Prvi avion proizveden je u 300 primeraka, kupila ga je francuska vojska, a za njom desetine zemalja uključujući Japan i SAD. Drugi je serijski izveden u 12 primeraka samo za francsuku vojsku. Avioni CAP i danas se proizvode i osvajaju prve nagrade na takmičenjima u akro-letenju.

Drugu "sreću" srpski inženjer imao je, kada je sticajem porodičnih okolnosti, upoznao projektanta kompanije Nord Aviation. Ovaj Francuz ga je uveo u svet kosmonautike, zapravo u fabriku gde su se proizvodile balističke rakete. Dobio je posao na izgradnji satelita "Simfonija", francusko-nemačkog projekta, kao odgovorni inženjer mahanizama i strukture.

Satelit je prošao sve sertifikacije, ali nastala je teškoća oko rakete nosača "Evropa", koja nije mogla da ga izbaci u orbitu. Satelit "Simfonija" tako je "rodio" raketu nosač "Arijana".

"Raketa "Arijana 1" je nastala kao francuski odgovor na standarde i norme koje su Evropi nametnuli Amerikanci i Rusi. Šef projekta na izradi satelita "Simfonija" postao je glavni projektant rakete nosača, a ja sam bio zadužen za proračune i ispitivanja u oblasti aerodinamike, aerotermike, termike... Radio sam na dimenzioniranju rakete i dobrim delom pisao norme za nju. Zahvaljujući ranije izvedenim projektima na pravljenju aviona i jedrilica, ova problematika mi je bila poznata", kaže.

Raketa "Arijana" uzletela je 1979. godine sa satelitom "Simfonija". I pre nego što je uzletela, Nacionalni centar za svemirska istraživanja Francuske odlikovao ga je srebrnom medaljom. Sledeće priznanje je usledilo njegovim imenovanjem za vodećeg projektanta "Arijane 3", novog velikog Evropskog iskoraka u svemir.

"Moj prijatelj D'Alest, koji je bio idejni tvorac "Arijane 1", shvatio je da će lansiranje komercijalnih satelita u vasionu postati veliki biznis. Pitao me je da li je moguće pronaći rešenje da se umesto jednog u orbitu izbacuju dva satelita, i to je bio moj zadatak. Nemačka i Francuska su finansijski stale iza projekta. Računica je tu bila očita. Jedan komercijalni satelit se amortizuje za četiri godine i zatim se koristi još 10 ili 15 godina. Tako smo Amerikacima, čije rakete nosači nisu bili u stanju da izbace više od jednog satelita, "pokupili kajmak" jer smo postali mnogo jeftiniji", navodi.

Rad na "Arijani 3" je vrhunac karijere inženjera Hrisafovića. Naš stručnjak je nadgledao rad 13 fabrika uključenih u proizvodnju rakete. Ništa iz ovih pogona što se pravilo za "Arijanu 3" nije moglo da izađe bez njegovog potpisa. Kada je uzletela, 1984. godine, to je bio praznik za Francusku i Evropu. Do danas je obavljeno preko 160 lansiranja.

Godine 1986. Hrisafović je prešao da radi u francuski Nacionalni centar za svemirska istraživanja. Tamo je bio sve do 1997. godine. Kod projekta izgradnje evropskog šatla "Hermes" rešavao je probleme vezane za povratak letelice iz orbite. Kada se američki "Čelindžer" raspao u letu, Francuska, Nemačka, Engleska, i Belgija osnovale su Evropsku komisiju za bezbednost letelica kojoj je srpski inženjer podneo više radova i referata vezanih za bezbednost letova, kao i o novim materijalima koji treba da se koriste. Za ovaj doprinos dobio je odlikovanje Francuske nacionalne akademije za vazduhoplovstvo i kosmos.