Evropu čekaju zime pune strepnje

Dovođenjem u pitanje Južnog toka, evropski potrošači, posebno u jugoistočnom delu kontineneta, moraće svake zime da strepe da li će imati dovoljno gasa za grejanje i za rad industrijskih postrojenja.

Južnim tokom, namenjenim da ruskim gasom snabdeva potrošače u Jugoistočnoj i Centralnoj Evropi, i Severnim tokom, koji direktno povezuje Rusiju i Nemačku, zaokružilo bi se snabdevanje Evrope "plavim gorivom".

Izgradnjom tog gasovoda bile bi izbegnute eventualne gasne krize, zbog nestabilne situacije u transportu gasa preko Ukrajine, zbog sukoba u toj zemlji.

Ocene energetskih stručnjaka su da bi Južni tok, uz već izgrađeni Severni tok, bio jedan od najznačajnijih projekata koji može da osigura celokupnu energetsku bezbednost Evrope i da zadovolji rastuće potrebe starog kontinenta za gasom, jer se očekuje da će potrošnja tog energenta u Evropi sa sadašnjih 500 milijardi kubika godišnje porasti za oko 100 milijardi do 2030. godine.

Da je izgradnja Južnog toka ekonomski interes Evrope, zbog rastuće potrebe njenih potrošača za gasom, ukazuje i činjenica da su, od izbijanja ukrajinske krize, mnogi privrednici i akcionari Južnog toka iz zapadne Evrope pritiskali vlade svojih zemalja da podrže taj projekat i da nastave ekonomsku saradnju sa Rusijom.

Gasovodom Južni tok planirano je da se gas doprema od grada Anape, na ruskoj obali Crnog mora, preko Bugarske, Srbije, Mađarske, Slovenije do Austrije, sa kracima do Hrvatske i Republike Srpske.

Investicija u Južni tok, ukupnog kapaciteta 63 milijarde kubnih metara, procenjena je na oko 15 milijardi evra, a o razvoju tog projekta zvanično se počelo govoriti 2000. godine, a posebno posle kasne krize i problema sa transportom gasa preko Ukrajine 2006. godine, kada je došlo do obustave snabdevanja gasom evropskih država. To je u Moskvi ubrzalo razradu strategije za diversifikaciju maršruta za transport ruskog gasa do evropskih potrošača.

Gubitkom Južnog toka, Srbija i zemlje jugoistočne Evrope, ostaju bez alternative, sa samo jednim pravcem snabdevanja preko Ukrajine, koja je zahvaćena ratnim sukobima.

Analitičari lošu sudbinu i prepreke koje EU stavlja pred projekat Južni tok dovode u vezu sa tim da bi izgradnjom Južnog toka ukrajinski gasni sistem ostao u zapećku i da bi Južni tok lišio Ukrajinu polovine prihoda od tranzita ruskog gasa kroz tu zemlju.

Situaciju dodatno komplikuje to što su privrednici iz SAD zaintereseovani za privatizaciju ukrajinskog gasovoda, kojima je u interesu da on ostane vitalan i u funkciji.

Preko Ukrajinskog gasnog sištema transportuje se 80 odsto ruskog gasa za evropske potrošače. Prema podacima EU, kroz cevi gasovoda u Ukrajinu prolazi 65 od 133 milijarde kubnih metara gasa, koje svake godine koriste potrošači u 28 država članica EU. Ukrajinski gasovodi, od 5.000 kilometara, drugi su po dužini i propusnim kapacitetima u bivšem ŠSR-u, odmah posle ruskih.

Rusija je najveći svetski proizvodač gasa, a EU najveće svetsko tržište gasa, koja dobija oko 40 odsto potrebnog gasa uvozom iz Rusije, dok s druge strane dve trećine ruskog izvoza gasa ide u zemlje EU.

Zbog toga bi, smatraju stručnjaci, bilo logično da su energetski odnosi EU i Rusije konstruktivni i da obe strane podstiču razvojne energetske projekete, ali to nije uvek slučaj, što pokazuje i primer gasovoda Južni tok, koji je zbog neslaganja EU i Rusije za sada zamrznut.

Planovi za razvoj konkurentskog projekta Južnom toku, Južnog koridora, kojim ka Evropi gas treba da stiže iz Azerbejdžana, Srbiji malo znače, jer će gasovod TANAP do Turske dopremati 16 milijardi kubnih metara gasa godišnje, u toj zemlji će ostajati šest milijardi.

Preostalih 10 milijardi će gasovodom TAP, kada i ako bude izgrađen, ići ka Grčkoj, Albaniji i Italiji, eventualno Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj, pod uslovom da bude izgrađen Jadransko - jonski gasovod.

Južni koridor je sistem od tri gasovoda - TANAP (Transanatolijski gasovod), TAP (Transjadranski gasovod) i IAP (Jadransko-jonskog gasovoda), kojim je u planu da se gas iz Kaspijskog mora transportuje do evropskih potrošača.

Gasovod TAP u stvari je nova verzija gasovoda Nabuko, koji zapadni političari promovišu kao alternativu ruskom gasu.

Gradnja TAP-a, koji je za razliku od Južnog toka dobio izuzeće od Trećeg energetsko paketa EU, trebalo bi da počne 2015. godine, planirano je da traje četiri godine, a ukupna vrednost projekta je 45 milijardi dolara, a treba da doprema gas iz Azerbejdžana do Grčke, Albanije i Italije.

Srbije nema u tim planovima, kao što nas svojevremeno nije bilo ni u planovima za gasovod Nabuko, koji je propao i koji je trebalo da doprema gas iz Azerbejdžana, a potencijalno i iranski gas do Evrope, i to preko Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske do Austrije, smanjujući oslanjanje Evropske unije na ruski gas.

Kao alternativa Južnom toku, sada je u planu i izgradnja gasovoda preko Turske, uz planirani veliko skladište gasa na tursko-grčkoj granici, iz koga će moći da se snabdevaju zemlje južne Evrope.

I ranije je postojala ideja da se, gasovod "Plavi potok", koji je već postavljen po dnu Crnog mora i koji obezbeduje direktnu isporuku oko 16 milijardi kubika ruskog gasa do turskih potrošača, bolje iskoristi i pojača sa još jednom ili dve cevi, koji će kasnije ići i prema Grčkoj i dalje prema Italiji, ističu stručnjaci.

Ostaje da se vidi kako će se razvijati taj projekat i da li će jedan krak tog gasovoda ići preko Egejskog mora prema Italiji, a drugi krak preko Albanije i Crne Gore ili će još jedan krak biti preko Makedonije ili Bugarske, prema Rumuniji i Srbiji, ističu analitičari.

Severna i zapadna Evropa, koja se, s druge strane, glasno zalaže za diversifikaciju gasnih linija snabdevanja, odnosno da se isporuka gasa odvija iz Azerbejdžana, umesto iz Rusije, prethodno su osigurale sopstvenu energetsku bezbednost izgradnjom Severnog toka, kojim se tim zemljama gas doprema direktno iz Rusije.

Severni tok, u koji je uloženo 7,4 milijarde evra, direktno povezuje Rusiju i Nemačku i predstavlja izuzetan primer saradnje Rusije i zemalja Evropske unije i ponos u međusobnoj saradnji, smatraju akcionari tog projekta ruski Gasprom, nemački Vinteršal i ostali.

Severni tok, kapaciteta 55 milijardi kubika i dužine 1.224 kilometara prostire se po dnu Baltičkog mora, a doprineo je energetskoj bezbednosti Nemačke i niza zemlja zapadne i severne Evrope.

Tim gasom koji stiže direktno iz Rusije, može da se snabde 26 miliona domaćinstava u Evropi, Danskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Belgiji, Francuskoj. Severni tok ima dve podmorske linije gasovoda, puštene u rad 2011. i 2012. godine, a nemačkim kopnom se grana u dva gasovoda- OPAL koji se proteže istočnim delom zemlje do granice sa Češkom, i gasovod NEL, koji ide kroz zapadnu Nemačku.