Kuda ide nemačka vojna industrija?

Kada se sindikati obraćaju nekom političaru po pravilu traže podršku u borbi protiv poslodavaca.

Ali kad je u pitanju vojna industrija u Njemačkoj, sindikalne podružnice preduzeća koja novac zarađuju proizvodnjom oružja, od ministra privrede Sigmara Gabriela traže da prestane vršiti pritisak na njihove poslodavce.

Zbog složene sigurnosne situacije u svetu, izvoz nemačkog oružja je u mnoge zemlje trenutno pod znakom pitanja.

Porast izvoza trn u oku

Predsednik SPD i ministar privrede Sigmar Gabriel je još u predizbornoj kampanji najavio smanjenje obima izvoza nemačkog oružja. Za vrijeme prethodne demokršćansko-liberlane koalicije obim izvoza se s 1,4 povećao na 3,6 milijardi evra.

Njemu samom, a još više levom krilu njegove stranke to je bio trn u oku. On je najavio da će dolaskom na mesto ministra ograničiti broj izvoznih dozvola koje dodeljuje vlada i bez koje nijedan komad oružja ili municije ne sme biti izvezen u neku od zemalja izvan Evropske unije.

To se posebice odnosi na zemlje koje slove kao nestabilne, nedemokratske ili koje su upletene u neki oružani sukob.

Ovo pravilo je vredelo i pre dolaska Gabriela na čelo ministarstva privrede koje odobrava izvoz oružja. Ipak, od kako je Gabriel ministar, izvozne dozvole su postale tema kojom se bavi isključivo sam vrh ministarstva. Dakle sam ministar.

Molbe za dozvole se u međuvremenu gomilaju na ministrovom radnom stolu. Predstavnici vojne industrije govore o stotinama neobrađenih molbi.

Sigurnosna, a ne gospodarska politika

Predstavnici zaposlenih u vojnoj industriji su još u junu Gabriela, koji se nalazi na čelu stranke koja je posebno bliska sindikatima, upozorili da je situacija u njihovim poduzećima „kritična“ i da je „pet do dvanaest“ da se nešto učini.

Nemačka vojna industrija ne izvozi samo gotove proizvode nego i delove visoke tehnologije za vojnu industriju. I za te delove treba dozvola tako da su partneri u inostranstvu ostavljeni na cedilu.

„Gabrielova politika dovodi do toga da se na Nemačku više ne gleda kao na pouzdanog partnera i u svojim glavnim područjima gubi na kompetentnosti“, kaže portparol demokršćanske Unije CDU/CSU za privredna pitanja Joakim Pfefer. Ali Gabriel ostaje pri svome.

Još je u junu predstavnicima radnika poručio kako izvoz oružja može biti „isključivo instrument sigurnosne politike ali ne i sredstvo ekonimske politike“.

Gabriel je također poručio kako vojna industrija mora postati fleksibilnija i „razviti strategije za civilno područje“. Drugim rečima, vojna industrija bi trebalo da bude u stanju umesto tenkova proizvoditi i automobile.

Sinergija unutar EU-a

Time je rasprava o Nemačkoj kao izvoznoj sili i kad je oružje u pitanju za Sigmara Gabriela poprimila novu, mnogo neprijatniju dimenziju.

Doduše, iako Nemačka spada među tri najveća izvoznika oružja na svijetu (iza SAD-a i Rusije) udeo vojne industrije u nemačkom BDP-u je svega jedan posto. Vojna industrija zapošljava, direktno ili indirektno, oko 300.000 radnika.

Šefu nemačkih socijaldemokrata je stalo, što je i poručio u jednom pismu predstavnicima zaposlenih u vojnoj industriji, da Nemačka zadrži „visokokvalificirana radna mesta u vojnoj industriji“.

To će, ako se nastavi politika ograničavanja izvoza, biti teško. U potrazi za rešenjima po principu „ i vuk sit i ovce na broju“, neki, poput šefa demohrišćanskog zastupničkog kluba Volkera Kaudera, izlaz vide u sinergiji vojne industrije unutar Evropske unije.