Krugman: Kina je u velikoj nevolji

Jedan od najpoznatijih ekonomista današnjice u autorskom tekstu u "Njujork tajmsu" navodi da podaci o Kini nisu lako dostupni, ali da su nedvosmisleni.

"Svi ekonomski pokazatelji bi trebalo da se gledaju kao dosadni žanr naučne fantastike. To posebno važi za podatke iz Kine", navodi Krugman u tekstu pod naslovom "Udariti u Kineski zid".

On piše da se zbog tajnovitosti vlade, kontrolisanih medija i proste veličine zemlje mnogo teže može ustanoviti šta se dešava u Kini u odnosu na ostale velike ekonomije.

"Ipak, znaci su nepogrešivi: Kina je u velikoj nevolji. Mi ne govorimo ovde o nekom manjem posustajanju, već o nečemu fundamentalnijem. Ceo poslovni model i ekonomski sistem te zemlje, koji su bili pogon neverovatnog trodecenijskog rasta, dostigli su svoje limite. Mogli bismo reći da je kineski model pred udaranjem u Veliki kineski zid, a jedino pitanje je koliko će žestok taj sudar biti", navodi Krugman.

On kaže da u, ako se po strani ostavi brzi rast, oči odmah upada disbalans između potrošnje i investicija.

"Sve uspešne ekonomije deo svojih trenutnih prihoda ulažu u investicije, a ne u potrošnju, kako bi obezbedili dugoročnu potrošnju. Međutim, Kina ulaže samo kako bi obezbedila prostor da dalje investira. Amerika, iako je ona ekstrem, čak 70 odsto svog BDP-a opredenjuje za potrošnju, dok je Kina na polovini tog iznosa, dok se polovina BDP-a investira",

Krugman postavlja pitanje kako je to moguće i kako je moguće održati nisku potrošnju i tako dugo investirati bez oštrih opadajućih prinosa.

"Odgovori na ova pitanja su predmet velikih kontroverzi. Priča koja meni najlogičnije zvuči leži u starim zaključcima Artura Luisa, koji je tvrdi da države u ranim stupnjevima ekonomskog razvoja imaju mali moderni sektor uz mnogo veći tradicionalni sektor koji sadrži ogroman višak radne snage, tačnije veliki broj potplaćenih seljaka koji daju makar i marginalan doprinos ukupnom ekonomskom učinku", navodi Krugman.

On objašnjava da taj višak ima dva efekta - prvo, zemlja može da investira u nove fabrike, izgradnju i ostalo bez nailaska na opadajuće prihode, prosto zato što mogu da uvlače novu radnu snagu, drugo, broj ljudi koji čine radnu snagu stvara konkurenciju u kojoj su male plate održive uprkos tome što ekonomija jača.

"Glavna stvar koja održava nisku potrošnju u Kini je činjenica da porodice u Kini i ne osećaju sve te prihode koji stižu kao posledica ekonomskog rasta, već oni idu elitama", navodi Krugman i kaže da je za zapadne standarde to čudno, ali da funkcioniše već decenijama.

Ipak, sada je dostignuta tačka, kada Kini ponestaje tog "viška sa sela".

"U neku ruku to je dobra stvar, jer plate rastu, običan narod konačno ubira, odnosno deli plodove rasta. Međutim, kineska ekonomija se sada našla u situaciji da je potreban drastičan rebalans. Investicije nailaze na opadajuće prihode i to će se nastaviti bez obzira na to šta vlada uradi. Potrošnja mora dramatično porasti kako bi to nadomestila. Pitanje je da li to može da se desi dovoljno brzo kako bi se izbegao gadan pad", pita se Krugman.

On odmah daje i odgovor - "sve je izvesnije, odgovor će biti ne", obrazlažući to činjenicom da je Kina godinama odlagala neophodne izmene i "punila" ekonomiju držeći valutu ispod prave vrednosti i "preplavljujući" je jeftinim kreditima.

Krugman kaže da će svet osetiti udarac i da bi u normalnijim okolnostima svetska ekonomija to mogla da izdrži.

"Ipak, sada kada su zapadne ekonomije u ovakvom stanju, poslednje što nam je potrebno jeste šok u Kini. On bi mogao da isprovocira globalni pad", navodi Krugman.