Kako najjeftinije spasiti svet?

"Možda ne zvuči 'seksi' ali rešavanje problema dijareje, crva i neuhranjenosti će učiniti dobro za veći broj siromašnih u svetu nego neki drugi, grandiozniji zahvati", ističe Bjern Lomborg, šef kopenhagenskog Centra za konsenzus. Taj centar je zatražio mišljenje prominentnih ekonomista, angažovanih u deset globalno najproblematičnijih oblasti.

Lomborg, koji se 2001. proslavio knjigom "Skeptični ekolog", je od panela eksperata, među kojima su i četvorica dobitnika Nobelove nagrade, zatražio da sastave listu najefikasnijih investicija jer, po njemu, svetski političari i humanitarne organizacije često dozvoljavaju iracionalnim emocijama da diktiraju kako da se troše sredstva namenjena borbi protiv siromaštva, smanjenja biološke ranolikosti ili prirodnih katastrofa.

On napominje da je stvaranje prirodnih rezervata i isključenje velikih površina šuma iz razvojnih projekata "lepa ideja, ali je problem u tome što često ne bude ostvarena".

Panel ekonomista lek za to vidi u velikim investicijama u poljoprivredna istraživanja i razvoj, čime bi proizvodnja hrane postala efikasnija. Time bi se smanjila glad u svetu i čuvala biološka raznovrsnost "smanjenjem potreba da se šumsko zemljište pretvara u poljoprivredno".

Na prvom mestu rešiti neuhranjenost

Anketiranim ekonomskim ekspertima je postavljeno pitanje kako bi svet najbolje mogao da potroši 75 milijardi dolara tokom četvorogodišnjeg perioda. Ta suma je za samo 15 odsto veća nego što se danas troši za globalnu pomoć.

Eksperti su na prvo mesto među 10 predloga stavili ulaganja u borbu protiv neuhranjenosti, sugerišući da bi u to trebalo investirati po tri milijarde dolara godišnje. Time bi se rešio problem neuhranjenosti više od 100 miliona dece u svetu.

Anketirani stručnjaci naglašavaju da se za svaki dolar uložen u rešavanje problema hronične neuhranjenosti, kasnije vrati 30 dolara. To je zato što bolja ishrana popravlja kognitivne funkcije, a time i obrazovni nivo pojedinaca i perspektive prihoda.

Ekonomski stručnjaci takođe predlažu godišnje investicije od milijardu dolara u sisteme ranog upozoravanja na prirodne katastrofe, što je mnogo isplativiji trošak nego trošak ulaganja u uklanjanje posledica katastrofa.