Novac kvari ljude, ali Norvežane ne

Bogata nalazišta crnog zlata, nisu naterala nordijce da se razbaškare i prestanu da razmišljaju dugoročno i strateški.

Čim izađe na površinu prirodno blago iz norveških dubina, pretvara se u fond za penziju koji čuva nenačet cela država. Niko ih ne može naterati da u njega dirnu, ma koja vlada da je trenutno na vlasti.

„Danas je fond težak 430 milijardi evra, i stalno raste. Još nije počeo da se koristi za isplatu penzija. O tome da novac dobijen od eksploatacije prirodnog blaga , treba da uložimo u budućnost, s obzirom da stanovništvo stari, ljudski vek se produžava, a natalitet se smanjuje, u Norveškoj smo postigli širok i trajni strateški sporazum", objašnjava ambasador Norveške u Beogradu Nils Ragnar Kamsvag. Otkako su pre četrdeset godina prvi bareli nafte i gasa počeli da se vade sa dna mora, Norvežani strahuju od svog bogatstva, ma kako to paradoksalno zvučalo. Miris nafte, znaju to odavno, može da omađija naciju.

Mnogi iz Evropske unije pogledavaju u milijarderski norveški fond koji će uskoro dostići sumu od pola triliona evra.

„Norveška je spremna da pomogne prijateljima u nevolji ali pare ne smeju da se vade iz Naftnog fonda za penzije. On je osnovan još 1990. i niko ga do sada nije ugrozio, čak se ni penzije još ne isplaćuju iz njega. Jednostavno to nije kasica prasica, već finansijski instrument utemeljen na širokom političkom strateškom dogovoru", objašnjava Kamsvag.

Prema njegovim rečima, samo četiri odsto od naftnog profita može u ovom trenutku da se koristi za domaće svrhe. Sve ostalo se , uz asistenciju svetskih ekonomskih stručnjaka, ulaže u trgovinu akcijama na tržištima po svetu i tako se povećava kapital.

Kriza koja trese Evropu, nije još zakucala na norveška vrata ali, kako kaže naš sagovornik iz ministarstva spoljnih poslova u Oslu, „nijedna zemlja nije ostrvo u globalizovanom svetu”. Ipak Norveška i za ovu godinu predviđa rast od oko 2,5 odsto, a nezaposlenost je ostala niska , svega 3 odsto. Jasno je međutim da je potražnja za njenom robom u Evropi znatno manja.

Norvežane je teško navesti na „grešne misli”, jednom kada imaju zacrtanu strategiju. Oni su pre drugih evropskih zemalja povećali starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina.

Morali smo tako da postupimo, kaže Kamsvag, jer ljudski vek se produžava, natalitet je nizak, budžet ne može da izdrži tolike troškove za penzije. Oslo se ponaša, komentarišu pojedini listovi u Španiji, Portugalu i Italiji, kao da novca nema niti će ga biti. A kormilari ogromnim finansijskim vozilom. Možda u severnim krajevima sve tako dobro funkcioniše, bez većih potresa, i zbog uverenja da nema privilegovanih. To, kako tvrde Norvežani, učvršćuje veru u trajnost sistema. Znamo da svi moramo da platimo porez, i da neće biti izuzetaka, i znamo da moramo da sačekamo zeleno svetlo da bi prešli ulicu.

Čak je , prema vestima koje dolaze iz Nemačke, i njihov penzioni fond načet, i velika je mogućnost da će ljudi koji ovih godina odlaze sa posla, živeti u bedi jer će primati minimalne ili nikakve penzije.

To u nordijskim zemljama neće moći da se dogodi.

„Kapitalizam odličan sistem za efikasnu ekonomiju. Ali je vrlo loš kada je o socijalno odgovornom društvu reč”, podseća norveški ambasador

Objašnjava da „kapitalizam ne zna za kategoriju socijalne pravde, i da zbog toga mora da se koriguje na nordijski način".