Italija prešla "tačku bez povratka"

Granica od sedam odsto smatra se nepodnošljivom i to je tačka na kojoj su Portugal, Grčka i Irska bile primorane da zatraže finansijsku pomoć.

Nakon toga, analitičari Barkliz banke su poslali svojim klijetima upozorenje da je Italija upravo i matematički prešla tačku s koje nema povratka. Italija mora da vrati više od 360 milijardi evra duga u 2012. godini.

Barkliz upozorava da, iako su reforme nužne, one više same po sebi nisu dovoljne da zaustave krizu. Ni optimistična kombinacija rasta ekonomije i štednje više nije dovoljna da pokrije trošak duga.

Prema proceni analitičara već je prinos od 5,5 posto na državne obveznice tačka u kojoj dolazi do kraja igre. Države tada ulaze u začarani krug u kom visoke kamate uvere sve ostale poverioce da je stabilnost narušena, što dovodi do novog rasta kamata i logične posledice otpisa dela duga i proglašenja nesolventnosti. Radi poređenja, kamata na naplatu nemačkih obveznica je 1,73 odsto.

“Niko ne želi da pozajmi novac državi kada će ona iskoristiti ta sredstva za plaćanje kamata na stare zajmove. To je trošenje dobrog novca na loš novac”, ocenio je urednik ekonomskog servisa BBC-a Robert Preston. On je dodao da investitori znaju da država sa velikim dugovima više ne može da ih vraća onda kada kamata dostigne ovaj nivo.

Prema procenama analitičara, porast interesnih stopa za italijansko dugoročno zaduženje, za samo jedan procenat, predstavlja dodatnu sumu od oko petnaest milijardi evra za kamatu na četiri godine, što čini četvrtinu sume koju je zemlja predvidela da uštedi do 2014. godine.

Jedino moguće rešenje za Italiju, kažu analitičari, u ovom trenutku je da ECB stupi na scenu i počne da štampa evre i kupuje italijanske obveznice.

Italijanski premijer, medijski car i milijarder – zaista odustaje

"Da čovek ne poveruje. Silvio Berluskoni – italijanski premijer, medijski car i milijarder – zaista odustaje. Barem tako kaže. Da li će Italiji time krenuti na bolje", pita se nemačka štampa.

Berluskoni će se povući tek kada parlament usvoji nov paket mera štednji, možda već sledeće sedmice. Nove izbore Italija trenutno ne može sebi da priušti. Za to nema vremena.

Finansijska tržišta i Evropska unija traže vladu koja će biti u stanju da brzo sprovede neophodne mere štednje i strukturne reforme. Zemlji verovatno preostaje isto što i Grčkoj: da se formira prelazna vlada sa manje ili više politički neutralnim tehnokratom na čelu.

Posle skoro decenije stagnacije, visoke nezaposlenosti i velikog državnog zaduženja sve manje investitora kupuje italijanske državne obveznice. Troškovi novih zaduženja dostižu rekordan nivo. Evropska unija i Međunarodni monetarni fond ne veruju da je Berluskoni u stanju da sprovede neophodne reforme. Oni u Rim šalju svoje kontrolore.

U Briselu procenjuju da bi Berluskonijev ostanak na vlasti italijanske poreske obveznike koštao oko 26 milijardi evra. Ostanak bi i za druge Evropljane bio sve skuplji, jer Evropska centralna banka naveliko kupuje italijanske državne obveznice kako bi se kriza suzbila.

Jedno je sigurno: Italija mora sama sebi da pomogne. Dugovanje treće najveće ekonomije u evrozoni je toliko veliko, da tu ni postojeći finansijski štit ne može ništa. U fondu za spas evra ima samo 250 milijardi, a ni planiranih 1.000 nije dovoljno samo za Italiju.

Italijanska privreda je ipak dovoljno solidna da se zemlja sopstvenim snagama oporavi, samo da je vodi razumna politika. Mere štednje - u koje tržište, jasno je, ne veruje mnogo - smatraju se kao jedini validni lek za spas italijanske privrede koja predstavlja branu pred otvoreni atak na celu evrozonu.

Tri moguća scenarija za Italiju

Nakon što je italijanski premijer Silvio Berluskoni obećao da će podneti ostavku nakon što parlament usvoji hitne budžetske mere i ključne ekonomske reforme, Goldman Saks objavio je da za Italiju predviđa tri scenarija.

Prema prvom scenariju koalicija sastavljena od Berluskonijeve bivše koalicije ući će u savez sa strankama koje su je podržavale. Ako dođe do tog scenarija, predviđa se da će prinosi na italijanske obveznice ostati na trenutnim nivoima.

Drugi scenario je da će tehničku vladu formirati centralni članovi parlamenta. To bi moglo značiti da će vlada biti sklonija da sprovede reforme koje će podstaći rast i poboljšati upravljanje državom, pa će se i smanjiti pritisak na obveznice.

Treći scenario kaže da će biti održani opšti izbori, što bi za tržišta bio najgori mogući scenario.