Kapitalizam grešan kao i komunizam

Ni mere koje najavljuju i sprovode pojedine zemlje ne ulivaju nadu.

Špigel piše o milijardama koje će Nemačka morati da daje u zajedničku kasu, ako se uvedu evro-obveznice. Nemiri u Engleskoj su imali jednu grešku, naime pretvorili su se u besmisleno, rušilačko nasilje.

Glupost nasilnika je vladi olakšala da i sama ostane glupa. Međutim, mladi u drugim zemljama su svojim vladama otežali posao: oni demonstriraju mirno za demokratiju, za društvo koje i njima nudi budućnost.

Srča je počišćena, izlozi zastakljeni, u njima su ponovo izložni televizori i patike. Pale su i prve teške presude za rušilačke nemire po glavnom gradu Velike Britanije.

Premijer Dejvid Kameron je mlade pljačkaše proglasio bolesnim i najavio „ozdravljenje“ tako što će njihovim porodicama ukinuti socijalnu pomoć. Uvodi se i porodični kućni pritvor. Britanskoj vladi ide na ruku to što su protesti bili neartikulisani, nasilni i destruktivni. Na socijalnu dezintegraciju reaguju isključivo represijom.

Protesti u Madridu možda deluju naivno, ali oni artikulišu opšte nezadovoljstvo u društvu, oni su izraz ogorčenosti zbog socijalne nepravde. Šta mladi imaju od društva: statistike o broju nezaposlenih kažu im ono što i sami znaju, da žive u jednom društvu kojem očigledno nisu potrebni i koje nema para da tu nešto promeni.

Nema jer mora da štedi i jer te pare koje ima mora da izda za spasavanje finansijskih tržišta. Takav pogled na zapadna društva je možda pojednostavljen, ali svakako ispravan.

Taj osećaj i to iskustvo dele mladi u mnogim zemljama, i u onim u kojima ne izlaze na ulice da protestuju.

Kapitalizam je grešan kao što je bio i komunizam. Kapitalizam se ogrešio o čoveka i državu. U poslednje vreme mu je uspelo da natera države da plaćaju njegove dugove – zbog navodne odgovornosti države za sve, za celokupno društvo. Kapitalizam je uspeo da natera druge da urade ono što nije sam u stanju da uradi.

Kapitalizam tako može neverovatne stvari, kao na primer da od slame pravi zlato. Taj zanat, ta umetnost ima razna imena – jedno od poslednjih koje smo čuli je – blanko prodaja (prodaja akcija, robe, deviza, koje onaj koji prodaje ne poseduje u trenutku prodaje).

Troškove ovakvog sistema snosi srednja klasa koja je i sama poljuljana, oštro napada one na dnu društva koji žive od poreza srednje klase i jer su je prevarili bogati koji poreze uopšte ne plaćaju. Država bi mogla da smanji privilegije bogatih, ali ne to ne čini. Pre tri godine, na vrhuncu mislili smo da doživljavamo čistilište kapitalizma

To je međutim bila varka. Isto tako smo, razočarani, morali da konstatujemo da tržište nije ukroćeno. Dakle od kapitalizma sa ljudskim licem smo i danas veoma udaljeni, baš kao i 2008. piše Zidojče cajtung.