"Namenska rudnik zlata, Gadafi uz Orao kupio sve"

Beograd -- Uzlet namenske industrije danas podseća na zlatno doba bivše države. U 2016. prihodovali 894 miliona dolara, a u godini raspada bivše zemlje 2,5 milijardi.

Izvor: Večernje novosti
Podeli
Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

Nekoliko je projekata srpske namenske industrije koji izazivaju interesovanje stranih kupaca - vozila “lazar” i “miloš”, raketa “alas”, raketni sistem “morava”, samohodna haubica “nora”...

Srbija je 2016. godine proizvela i izvezla naoružanje i vojnu opremu vrednu 894 miliona dolara, čime je potvrđeno da je oružje roba koja lako dolazi do kupaca u inostranstvu, pišu Večernje novosti.

Cilj domaćih oružara i državnog preduzeća Jugoimport SDPR, koje posluje kao integrator fabrika domaće vojne industrije, kako je isticano protekle decenije, jeste da po obimu izvoza pokuša da stigne rezultate koje je beležila SFRJ. Jugoslavija je bila izuzetno agilna u ovoj oblasti i svake godine su se u državnu kasu slivali milioni od prodatog oružja.

O osamdesetim godinama prošlog veka - zlatnom periodu domaće proizvodnje i prodaje naoružanja - nekadašnji direktor marketinga i strateškog planiranja preduzeća Jugoimport SDPR, dr Nenad Gojković, danas govori kao o periodu neverovatnog uspona jugoslovenske borbene tehnologije. Rezultati zarade koje su tada dostizane danas deluju gotovo neverovatno - preko “Jugoimporta” se godišnje fakturisalo između 2,5 i 4,5 milijardi dolara!

“Ovaj nivo proizvodnje i trgovine naoružanjem danas jeste gotovo nedostižan, ali to nikako ne bi trebalo da obeshrabruje ljude koji se ovim poslom danas bave. Namenska industrija svake zemlje je zlatni rudnik, koji donosi zaradu, zavisno od sposobnosti da se njom uspešno rukovodi i roba prodaje kupcima”, navodi Gojković.

Sagovornik “Novosti” kaže da je Jugoslavija preko Jugoimporta SDPR najveću zaradu ostvarivala od velikih infrastrukturnih investicija u svetu. Među reference ove kompanije tada sedamdesetih i osamdesetih godina ubrajane su luke, vojni objekti, bolnice, skloništa i bunkerska utvrđenja. Milione dolara doneo je projekat aviona “galeb”. Ovaj posao je kulminirao izvozom između 150 i 200 aviona u Libiju. Nije reč samo o avionima, jer je pukovnik Muamer Gadafi platio kompletan transfer znanja, obuke, delova, održavanja i svega ostalog što podrazumeva korišćenje aviona.

Namenska industrija i oružane snage jedne zemlje ne bi trebalo da imaju nikakvih dodirnih tačaka. Isti model trebalo bi dosledno primeniti i u Srbiji. Ovaj stav, prema rečima nekadašnjeg direktora “Jugoimporta” Nenada Gojkovića, jedini je recept za uspešno poslovanje ove privredne grane. “Namenska industrija donosi veliki novac državnom budžetu, dok je vojska njegov potrošač. To su dva suprotstavljena cilja. Da bi vojne fabrike uspešno poslovale, neophodno je da rade bez pritiska oružanih snaga. U prodaji bi trebalo aktivno da učestvuju i vojna izaslanstva u svetu, koja bi imala i ulogu trgovinskih agenata domaćeg naoružanja i opreme. Opšti uslov, takođe, jeste i da se ova unosna grana privrede drži dalje od politike i interesa pojedinih stranaka”, navodi Gojković.

“Galeb 4 konstruisan je kao vrhunski avion, za koji je ozbiljno bila zainteresovana američka vojska. Prema okvirnim planovima, taj, naš G-4 trebalo je da bude prvi avion koji bi se našao u čak tri komponente oružanih snaga SAD. Kada su njihovi stručnjaci pogledali dokumentaciju i performanse ove letelice, rekli su da je reč o avionu “prve polovine 21. veka”.

Tenk M-84A jedan je od najuspešnijih vojnih sistema ikada konstruisanih i napravljenih na svetu...

“Ugovorena je prodaja više od 150 komada za Kuvajt. Ovaj tenk imao je niz prednosti u odnosu na svetske pandane - za četvrtinu nižu siluetu, brzinu od čak 70 kilometara na čas, automatizovano upravljanje, tročlanu posadu, preciznost nišana... U jugoslovenski tenk ugrađen je motor sposoban da radi na gotovo sve vrste goriva - dizel, sirovu naftu, benzin, kerozin, gas... Amerikanci to nikada nisu priznali, ali tokom Zalivskog rata samo je M84 ušao u Kuvajt. Razlog je bio u pustinjskom vetru “gibliju”, koji je zbog peska i prašine ozbiljno paralisao ratnu tehniku. Našem tenku to nije bio problem”, objašnjava Gojković.

Lanser raketa “orkan”, kada je konstruisan, takođe je bio svojevrsno tehnološko čudo. Tukao je gotovo nepogrešivo na daljinama od 70 kilometara, a odstupanja od cilja bila su svega pet do deset metara. Ključna je bila prva ispaljena raketa, koja je bila konstruisana tako da u letu prikuplja podatke - temperaturu vazduha, gustinu, temperaturu i sve ostale parametre koje utiču na preciznost. Ove informacije direktno su upućivane komandnom centru, koji bi na osnovu njih korigovao lansiranje ostalih raketa.

Gojković podseća da postoje i informacije da su se u Pustinjskoj oluji Amerikanci opredelili za napade avijacijom, umesto kopnenim snagama, baš zbog straha od “orkana” Sadamove vojske. Ovaj sistem razvila je Jugoslavija sa partnerima iz Iraka, ali bez obzira na to Amerikanci su bili živo zainteresovani da ga kupe. To, međutim, nije bilo moguće.

Ništa lošije nije prolazilo ni lako naoružanje. Posle filma “Lovac na jelene” u kome je Robert de Niro nosio “Zastavin” karabin, u SAD je zavladala prava pomama za našim naoružanjem. Zbog zakonskih procedura, u SAD se javio deficit “Zastavinih” pušaka, pa je tamoššnja distribucija formirala liste čekanja. Isti imidž dobio je i pištolj CZ-99, koji se pročuo po Evropi pre nego što je počela serijska proizvodnja. Čak i slavna bereta, proizvođač sa neporedivo većim renomeom, nudila je da bude kooperant u projektu “devetke”.

Prati B92 na Viberu

Vesti

strana 1 od 8952 idi na stranu