Zašto Srbija ne može kao Island

Evo kako je to Island učinio, a zašto ovaj recept ne može da se primeni i u Srbiji.

Island je pre šest godina doživeo krah - propale su banke koje su činile 90 odsto bankarskog sistema, a nakon što se vrednost nacionalne valute krune prepolovila, na mesec dana su zamrznute sve menjačke transakcije. Usledila je duboka privredna recesija.

Danas, Island ima snažan oporavak, koji se temelji na nekoliko mera koje nobelovac Pol Krugman preporučuje i drugim zemljama. “Potez Island” po Krugmanu značio bi sledeće: pustite banke da propadnu, devalvirajte valutu (ako imate vlastitu), uvedite kontrole dotoka kapitala i pokušajte da izbegnete plaćanje spoljnog duga.

U Srbiji, ovaj “Krugmanov recept”, kako kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, međutim nije primenjiv. Nit je Srbija Island, a ni Island nije Srbija.

"Nekoliko je razloga zašto ne možemo da dozvolimo da propadnu strane banke, niti za tim ima potrebe. Naša država je pre par godina donela zakon o garantovanju štednih uloga građana do 50.000 evra. Propašću banaka, država bi morala svakom građaninu koji štedi u tim bankama da isplati do 50.000 evra. Drugo ako bi to dozvolila, to bi značilo da bi prestao da postoji bankarski sistem u Srbiji, što bi imalo nesagledive posledice i došlo bi do opšteg kolapsa, u kome niko ne bi bio zaštićen", ukazuje profesor Savić.

Kada je reč o devalvaciji valute, ista situacija. Dinar nije u položaju koju je imala islandska kruna. Postoji zakon po kojem se u Srbiji sporovodi rukovođeno plivajući kurs, a da bi valutu devalvirali morali bi prvo da promenimo zakon u skupštini. Devalvacija, ukazuje prof. Savić, podrazumevala bi fiksni kurs.

"U slučaju jednokratne devalvacije, znak pitanja bi bio koji je to novi ravnotežni nivo kursa evra i dinara, koji bi fiksirali sa devalvacijom nacionalne valute. Sigurno da bi ova mera, obradovala one koji više izvoze nego što uvoze, kao i građane koji primaju plate u evrima. Ostali koji su se zadužili u evrima ili dinarima sa valutnom klauzulom bili bi u velikom problemu. U sličnoj poziciji bili bi i uvoznici, jer bi uvozna roba značajno poskupela, a to bi se prelilo i na ostale cene. Došlo bi do rasta inflacije i to bi opet imalo nesagledive posledice po srpsku privredu i standard građana", ističe sagovornik 24 sata.

Kontrola dotoka kapitala, s obzirom na to kakav je njegov značaj za normalno funkcionisanje Srbije, rigoroznija kontrola, odnosno značajno smanjenje njegovog priliva bi značio da bi država za kratko vreme ili bankrotirala ili došla u situaciju iz devedesetih godina prošlog veka. Srbija stalno beleži spoljnotrgovinski i fiskalni deficit, koji se najvećim delom može servisirati iz stranih izvora plaćanja.

"Najgori scenario bi bio da zemlja jednostrano prestane da otplaćuje dugove što predstavlja bankrot. Krugman nije mislio na tako rigoroznu meru, već da zemlja obezbedi sporazum sa stranim poveriocima o reprogramu spoljnog duga. A što ne bi bilo prvi put, s obzirom na to da je Srbija, na početku prošle decenije, sličan sporazum postigla sa Pariskim i Londonskim krugom poverilaca. Samo je pitanje da li i sada prostoji rešenje za takav sporazum", zaključuje prof. dr Ljubodrag Savić. Foto:Hafsteinn Robertsson/Flickr