Dobru rakiju imamo, a izvoz nemamo

Prema podacima agencije "Kjub risk“, Srbija je od početka godine, na inostranom tržištu, plasirala samo 29.688 litara rakije. Stručnjaci kažu da je ta količina "mala“ i "smešna“, i da je nekada sam "Prokupac“, dok je radio, dnevno punio 20.000 boca.

"Izvoz je simboličan, a potencijal ogroman", kaže Ivan Urošević, predsednik Grupacije proizvođača rakije pri Privrednoj komori Beograd. - Glavni problem je što mi naš nacionalni proizvod ne cenimo. Za nekog ko se ozbiljno poslom bavi, ta količina izvezene rakije je zanemarljiva. Nažalost, niko nije našao za shodno da vidi kakvi su nam potencijali, jer ovaj izvoz koji je omogućen za rusko tržište, dešava se jednom u sto godina. Zemlje se decenijama bore da uđu na njihovo tržište, nama se ukazala šansa, ali nemamo količine.

Kako kaže Urošević, mogućnost da se potencijal proširi je velika, ali sa ovim zakonom, šanse su vrlo male. Zaliha ima, ali ne dovoljno da bi to i izvezli. Naime, najveće količine rakije nalaze se kod individualnih proizvođača, na "crnom“ tržištu, i njih zakon ne poznaje.

"Novim zakonom, koji bi trebalo da "zaživi“ polovinom sledeće godine, želimo da tu rakiju vratimo u legalne tokove", ističe Urošević. - Upravo bi taj postupak doveo do našeg realnog potencijala kada je reč o proizvodnji rakije. Registrovani proizvođači, u odnosu na toliko koliko bi mogli, prave simbolično male količine rakije. Zato je predloženo da svako ima pravo da proizvodi i flašira rakiju, ali mora da bude registrovan proizvođač. Ako neće to da radi, treba da mu se omogući da to proda kao sirovinu, uz kontrolu proizvoda.

Podaci "Kjub risk“ agencije pokazuju da je za prvih devet meseci ove godine izvezeno rakije za 482.291 evro. Prošle godine ovog alkoholnog pića izvezli smo za nešto više od 518.000 evra.

"Poslednji podaci govore da je u 2012. godini, oko 80 odsto alkoholnog pića bilo u nelegalnim tokovima, od toga, 95 odsto je rakija", priča Urošević. - Na svu tu količinu nije plaćen ni porez, a ni akciza. U zakonu postoji ogromna rupa, i on ne prepoznaje ilegalce. Tačno je da mi ne znamo šta pijemo, i da li je zdravstveno bezbedno ili nije. Kako niko ne kontroliše i ne postoje deklaracije, postoje ogromne mogućnosti za malverzacijama. Pa se pod nekim proizvodom nudi nešto sasvim drugo.

Kako kaže Urošević, registrovani proizvođači ne mogu da odgovore na zahteve inostranog tržišta, a država bi morala da bude posrednik u toj trgovini. Srbija bi trebalo i da iskoristi nisku otkupnu cenu voća, i da preradom u rakiju, zaradu višestruko uveća.