Svi da rade za dug javnih preduzeća

Koliko je stvarno „težak“ dug svih 730 javnih preduzeća u Srbiji niko pouzdano ne zna. Ali, ono što je sigurno jeste da će država morati da vrati 1,8 milijardi evra kredita, za koje je dala garancije državnim firmama. Pošto gubitaši ne mogu da plaćaju rate, zajmovi sada spadaju u javni dug i već se namiruju iz državne kase.

Svaki od 1,7 miliona zaposlenih u Srbiji morao bi da se odrekne tri svoje mesečne zarade (ukupno 5.100.000 plata), da bi se vratile samo ove pozajmice i to pod uslovom da mu na račun leže najmanje prosečna plata isplaćena u oktobru od oko 44.938 dinara. Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, smatra da se mnogo bolja računica dobija ako se napravi statistika samo sa radnicima u privatnom sektoru. Jer, kako ističe - oni rade i za vraćanje državnih dugova, ali i za one čije se plate isplaćuju iz budžeta. Da bi oni vratili pozajmicu državnih preduzeća morali bi džabe da rade čak sedam meseci.

"Kod privatnika radi oko 900.000 ljudi i primaju u proseku nešto više od 33.000 dinara. To je realni sektor koji proizvodi i oni izdržavaju i one koji su zaposleni u javnom sektoru", napominje Savićeva.

Ubedljivo najveća izdvajanja za garancije, oko 800 miliona evra, što je skoro polovina sume, ide za „Srbijagas“. Za petama, po iznosu zajmova koji se još otplaćuju, im je javno preduzeće „Putevi Srbije“, jer kod njih za naplatu stiže još više od 600 miliona evra. Država i u ime „Galenike“ plaća rate po sedam kredita u ukupnoj vrednosti od oko 85 miliona evra.

Umesto „Puteva“ otplaćujemo i zajmove za izgradnju obilaznice oko Beograda, rehabilitaciju Gazele, dogradnju Koridora 10. Dužni smo još 196,5 miliona evra i 113 miliona švajcarskih franaka koje su „Železnice Srbije“ zajmile od Eurofime, međunarodne železničke banke.

Ekonomista Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku smatra da je za to što ne postoje precizni podaci o stanju u javnim preduzećima osnovni krivac - kreativno računovodstvo.

"Najveći problem je nepostojanje odgovornosti računovođa i zakonska mogućnost da svaka kompanija u svojim bilansima prikazuje stanje boljim nego što jeste", objašnjava Rajić.

"Zato stanje u tim izveštajima o gubicima često nije realno, jer su oni mnogo veći. Zvanično se pominje da gubici svih javnih preduzeća od 2001. na ovamo iznose 4,9 milijardi evra, ali postoji opravdana bojazan da su oni veći i da dostižu čak šest ili sedam milijardi evra. Država još u broj ne zna ni koliko ta preduzeća imaju zaposlenih, jer postoje različiti izveštaji o tome, mnogo je ljudi koji rade godinama na neke ugovore, pa prave pauzu u angažovanju, pa opet rade. Zato je još teže znati pravo stanje, jer za to nije samo dovoljno izvršiti reviziju, nego zaći u sve poslovne knjige u poslednjoj deceniji i dubinski analizirati stanje", navodi on.

Ekonomista Aleksandar Stevanović napominje da je tri četvrtine ukupnog duga napravilo svega od deset do 15 državnih preduzeća.

"Neki kriju bilans marifetlucima i teško je otkriti koliko zapravo duguju. Većinu tih dugovanja sigurno nose „Srbijagas“ i „Železnice“, ali su još neki solidno odmakli", tvrdi Stevanović.

S obzirom na dubinu ekonomske krize u Srbiji i činjenicu da je vrednost nepokretne, ali i pokretne imovine u firmama prosečno pala od 20 do 30 odsto, lako se može desiti da su gubici javnih preduzeća veći od realne vrednosti ogromne većine ovih kompanija, upozorava Dragoljub Rajić.

"Iz mnogih od njih je sistematski izvlačen novac za razne potrebe, počevši od ličnog bogaćenja funkcionera, pa do izmišljenih usluga i finansiranja političkih stranaka. Ako bi država zaista htela da uvede red trebalo bi da ispita svu pokretnu i nepokretnu imovinu svih direktora ovih preduzeća od 1991. do danas, zajedno sa članovima njihovih porodica, šta su imali pre obavljanja funkcije, a šta posle. Jedino tako bi se zaista uvela odgovornost i raskrstilo sa zloupotrebama, neradom i lopovlukom", kaže on.