I našim putevima gazdovaće stranci

Zbog teškoća u otplati kredita vlada te zemlje planira da strateškom partneru ponudi nešto više od hiljadu kilometara državnih auto-puteva na koncesiju od 30 do 50 godina. Koncesionar bi održavao puteve i naplaćivao putarinu, a država bi od ustupanja javnog dobra mogla da prihoduje između 2,4 i 3,2 milijarde evra.

"Naredne godine na naplatu dolazi 6,6 milijardi kuna kredita (oko 900 miliona evra), a ako ne prodamo auto-puteve, taj trošak će pasti na leđa građana", obrazložio je Siniša Hajdaš Dončić, ministar pomorstva, saobraćaja i infrastrukture i dodao da je dug za autoputeve četiri milijarde evra, preneo je HRT. Hrvatska je skoro celu zemlju premrežila auto-putevima ili završava preostale deonice na najdužem auto-putu u toj zemlji Dalmatina, potom na delovima prema Crnoj Gori i Mađarskoj. Prema nekim procenama uloženo je više od šest milijardi evra, ali mnogi smatraju da im je to najvažniji projekat od osamostaljivanja, „koji je koštao, ali i ostao”, piše Politika.

Protivnici „monetizacije” auto-puteva ukazuju da su oni od strateškog interesa, da je davanje u koncesiju „početak druge privatizacijske pljačke”, i da postoje drugi modeli za rešenje velikih dugova nastalih zbog uzimanja kredita za izgradnju auto-puteva. Deo javnosti čak traži da se o ovome raspravlja na referendumu.

I Srbija iz ugla javnog duga, koji je premašio 22 milijarde evra, nema više prostora za zaduživanje, tako da joj se u tom finansijskom tesnacu koncesije nameću kao jedno od najmanje loših rešenja.

Šta bismo mogli da ponudimo privatnom partneru?

Najpre održavanje 667 kilometara izgrađenih auto-puteva. Od njih se godišnje ubira putarina od oko 15 milijardi dinara, što je nedovoljno za održavanje, a budžet „Puteva Srbije” svake godine je sve tanji. Na primer, 2010. godine iznosio je 22, prošle 9,5, a ove oko sedam milijardi dinara. Procenjuje se da je za redovno, zimsko i periodično održavanje svih puteva, uključujući tu i auto-puteve, potrebno oko 42 milijarde dinara.

Koliko tačno vrede naši auto-putevi nije poznato, ali se na sajtu „Puteva Srbije” može pročitati da putna mreža Srbije, koju čini oko 16.700 kilometara državnih puteva vredi 4,2 milijarde evra.

Pošto je Srbija prethodnih godina gradila auto-puteve daleko sporijim tempom, u proseku nešto manje od deset kilometara godišnje, kao jedina realna mogućnost za završetak infrastrukture, jesu javno privatna partnerstva, odnosno koncesije kao njihov najpoznatiji model.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture raspisalo je tender za deonice od Surčina do Obrenovca i od Čačka do Požege na „Koridoru 11”. Do kraja godine trebalo bi da bude izabrana jedna od dve kineske kompanije koje su prošle pretkvalifikacije za taj posao. Bitka se vodi između kompanije „Čajna roud end Bridž korporejšn”, koja već gradi most Zemun–Borča i „Šandog Haj spid grupe”, izvođača radova na dve deonice između Obrenovca i Uba i Lajkovca i Ljiga, finansirane kineskim kreditom.

Mogućnost davanja koncesije razmatra se i za deonicu od Požege do granice sa Crnom Gorom, potom za krak „Koridora 11” ka Rumuniji, ali i za auto-put Pojate–Preljina.

"Vrednost započetih infrastrukturnih projekata je oko tri milijarde evra. Prioritet je da se ti projekti realizuju mnogo brže i efikasnije. Imajući u vidu (ne)mogućnost zaduživanja države, pokušavamo da napravimo optimalnu meru između zaduživanja i koncesionog modela finansiranja", kažu u resornom ministarstvu.

Ipak, Srbija do sada nije imala dobra iskustva sa ovakvim partnerstvima. Trebalo bi podsetiti da su četiri koncesije iz oblasti rudarstva na Crnom vrhu neslavno prošle, kao i da smo zbog raskidakoncesionog ugovora za izgradnju autoputa Horgoš– Požega završili na arbitraži. Srećom odštetu od 70 miliona evra nismo morali da plaćamo, ali jesmo morali da vratimo garanciju od 10 miliona evra.

Slično je i u drugim zemljama.U Mađarskoj je recimo svojevremeno zbog koncesije pala vlada i to sve zato što saobraćaj na auto-putu nije bio toliko gust koliko je ona garantovala.

Te koncesije su propale zato što države nisu u pregovorima isposlovale dobre uslove za sebe. Kao jedan od najvećih problema pri ugovaranju jeste visina cene putarine i uslova za njenu promenu. To je, kako tvrde stručnjaci, naročito izraženo u zemljama koje imaju visoku inflaciju.