Ni preplaćenih, ni prekobrojnih

Prema mnogim procenama prosečna zarada zaposlenih kod države veća je između 30 i 40 odsto od prosečne plate radnika u privatnom sektoru.

Taj podatak, potkrepljen tvrdnjom da u javnom sektoru Srbije radi 780.000 ljudi – od ukupno 1,7 miliona zaposlenih – i da buja kao zloćudni tumor, za glasnogovornike "sveta kapitala” je ključni argument u zahtevima upućivanim državi da drastično smanji izdatke budžeta za njihove plate, ali i da skrati spisak zaposlenih.

Jer, nejaka privreda, kažu privatni poslodavci, uz podršku većine ekonomista, ne može da izdržava glomazne, preskupe, a neefikasne javne službe, što naročito važi za administraciju.

U kojoj meri je vlada Aleksandra Vučića uslišila zahteve "sveta kapitala” za smanjenje "državnih plata” i penzija, više od dva i po miliona građana Srbije saznaće za koji dan.

Kolike su, zapravo, plate zaposlenih u javnom sektoru?

Niko ne može da ospori da je prosek zarada zaposlenih u javnom sektoru veći od plata u privredi, kaže Miroslav Zdravković, urednik portala makroekonomija.org.

"Veće plate u javnom sektoru, u odnosu na privatni, posledica su kvalifikacione strukture zaposlenih u državnoj službi u kojima je više fakultetski obrazovanih", objašnjava Zdravković.

Tako je i u većini evropskih zemalja, s tim što to odstupanje nije najveće u Srbiji. Izuzev Crne Gore, u svim bivšim jugoslovenskim republikama prosečna plata u državnoj upravi veća je od prosečne zarade svih zaposlenih. Ta razlika je najveća u Bosni i Hercegovini – 37,5 procenata, sledi Srbija u kojoj je prosečna plata u državnoj službi za 20,2 odsto viša nego u privatnom sektoru.

Milojko Arsić, glavni i odgovorni urednik "Kvartalnog monitora” Fonda za razvoj ekonomske nauke, međutim, ukazuje da nema preciznih podataka kolike su prosečne zarade u javnom i privatnom sektoru. Zvanična statistika ih više ne prati i ne objavljuje. Nova metodologija prati kretanje plata po delatnostima, a neke koje su bile isključivo državne, sada su i privatne.

Arsić podseća da su niske zarade, po pravilu, rezervisane za zaposlene u proizvodnji, određuje ih tržište i one su u skladu s njihovom produktivnošću.

"Za razliku od njih, većina zaposlenih u javnom sektoru prima više nego što stvara i doprinosi društvenom bogatstvu, ali su zato među njima zakinuti visoki stručnjaci, na primer hirurzi, profesori", upozorava Arsić.

– Oni više vrede na tržištu nego što su plaćeni, pa nam preti da ostanemo i bez anesteziologa, dobrih pravnika, inženjera, pedijatara… Doduše, zaposleni u privatnom sektoru izloženi su žestokoj konkurenciji i slabo su sindikalno organizovani, za razliku od dobro organizovanih u javnom sektoru, koji uspešno brane svoj materijalni položaj.

Arsić veruje da bi se pravednija raspodela između javnog i privatnog sektora mogla postići kada bi se sadašnje izdvajanje od 11 odsto BDP za plate zaposlenih u javnom sektoru, svelo na osam procenata, kao u zemljama približne ekonomske snage, za šta se zalaže i Fiskalni savet.

Podržava već ustaljenu kontrolu kretanja visine fonda plata i broja zaposlenih u javnom sektoru, ali zamera što ona nije sveobuhvatna i nema uvid u visinu plata za određene poslove.

Zaposlenima u zdravstvu, obrazovanju, ali i u policiji i u drugim javnim službama, baš teško pada kad čuju da ih privatnici "izdržavaju”, pa da zbog toga imaju pravo da odlučuju koliko će biti plaćeni.

Arsić upozorava da se treba čuvati svakog preterivanja.

"Zabluda je da privatni sektor izdržava zaposlene u javnim službama, jer je, zapravo, reč o razmeni usluga", kaže sagovornik Politike.

– I privatnici školuju decu u državnim osnovnim i srednjim školama, leče se u državnim domovima zdravlja i bolnicama, koriste državne puteve, pruge i drugu infrastrukturu. Svedoci smo, da značajan deo privatnog sektora ne plaća poreze i doprinose, a koriste usluge javnog sektora. Kao što nije tačno da bi sve usluge koje pruža država bile jeftinije kad bi ih pružao privatni sektor. Život je pokazao da je često upravo obrnuto.

Na opasku da bi skloni ekstremnom liberalizmu među nama najradije ukinuli sve što nosi predznak državno i javno, sagovornik lista podseća da je najmanje učešće javnog sektora u BDP u najnerazvijenijim afričkim državama, ali tamo nema zdravstva, školstva, nema bezbednosti, a nema ni penzija. Sumnja da bi neki od naših "biznismena” tamo uložio svoj novac.

"Posle raspada SSSR, u nekim zemljama srednje Azije drastično su smanjena izdvajanja za javni sektor, pa bi se, po toj logici, očekivalo da je posle toga došlo do privrednog procvata. Dogodio se privredni kolaps, jer privatni sektor ne može da napreduje ako država ne naplaćuje porez, ne finansira pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, bezbednost ili ako ne gradi infrastrukturu", kaže Arsić.

Državni sektor u Srbiji je predimenzioniran, ali ne toliko kao što neki tvrde. Arsić procenjuje da je u javnom sektoru u Srbiji zaposleno oko 750.000 ljudi, uključujući i one koji rade u javnim i drugim državnim preduzećima. Taj broj bi mogao da se smanji za 10-15 odsto, a da se ne ugrozi kvalitet i dostupnost usluga koje oni pružaju.

– Tačno je da država ima monopol u nekim oblastima, da zbog toga može da zaposli više ljudi nego što treba i da naplaćuje svoje usluge kroz poreze više nego što one realno vrede. Ali, taj višak zaposlenih sigurno nije veći od 10 do 15 odsto. Verovatno su i plate zaposlenih u državnim službama i preduzećima u proseku za toliko precenjene.

Broj zaposlenih u državnom sektoru u odnosu na broj stanovnika u Srbiji je među najnižim u odnosu na uporedive tranzicione države. Otuda i zaključak:

"Glavni izvor neravnoteže između broja zaposlenih u državnom sektoru i u ostatku privrede nije prevelika zaposlenost u sektoru države, već previše niska stopa zaposlenosti u ostatku privrede.”