Cenkaju se i za 10 dinara

"Gledaju, merkaju, a kad izmerim robu pitaju: Je l’ može jeftinije? Nasmejem se i kažem: Može, što da ne može. Spustim 10 dinara, nekad i više. Malo se i našalimo dok pregovaramo o ceni", priča Ruža Branković, koja već 30 godina radi na pijaci Bajloni.

Prodavci kažu da se oko cene pogađaju svi, i stari i mladi, mada nove generacije češće plaćaju fiksnu cenu bez mnogo cenkanja, dok stariji pregovaraju čak i za robu od 10 dinara.

"Tako je bilo i kad sam počela da donosim robu na pijacu, tako je i sad. Samo se tada mnogo više kupovalo, imali su ljudi pare, a danas ima situacija kad kupe jedno jaje, pa pitaju je l’ može jeftinije, a ono košta 10 dinara ", objašnjava Ruža koja nema istaknute cene na tezgi, jer kaže da će jedino tako mušterija da priđe, pa kad se upuste u razgovor onda mogu i da pregovaraju o ceni.

Za penzionere ima drugu tarifu, kao i većina drugih prodavaca.

"Njima u startu kažem 10 odsto manju cenu. Svaki dan dolaze, kupuju male količine. Znam kolike su im penzije, pa se uvek trudim da im spustim cenu", kaže ona.

Prodavci imaju trik i nude dva proizvoda za nižu cenu.

"Tikvice koštaju 60, a ja kažem ako kupite dva kilograma, to košta 100 dinara. Vidim da se kupcima to dopada i više tako prodam. Na veću količinu spremna sam da dam popust do 15 odsto. Ako hoćeš da prodaš, da ti ne propadne roba, moraš da spustiš, nema druge", popustljiva je Rada Bošković.

Gotovo da nema prodavca koji ne sluša svoje kupce.

"Moram da prodam robu. Gde ću s njom? Pristajem na cenkanje. Oko tri sata sama spustim cene, kad se ljudi vraćaju s posla. Naravno sve zavisi od robe, ako je prvoklasna, koju sam donela prvi dan, onda se cena drži, a ako je roba od juče ili pre tri dana, tada cenu lakše spustamo", odaje tajne Zlata Lazarević, kojoj za tezgom pomaže unuka Kristina.