Evo kako teramo investitore

Na papiru su pobrojane cene administrativnih i komunalnih taksi, dažbina za gas, struju i vodu sa projekcijom mogućeg poskupljenja.

To kod nas niko nije mogao da im da. Epilog – otišli su neobavljenog posla.

Slično se pokazalo i na primeru švedske Ikee, koja je svojevremeno na svojoj poslovnoj mapi Beograd ucrtala kao centar regiona jugoistočne Evrope. Planirala je da ovde uloži 800 miliona evra u fabriku i pet trgovinskih centara širom zemlje, piše Politika. Ali dok se o tome pričalo punih sedam godina, umesto u Beogradu prva robna kuća u regionu nedavno je sagrađena u Zagrebu. Tamo im je trebalo oko pola godine da kupe zemljište i dobiju dozvole. Kod nas im to još nije pošlo za rukom.

Kupili su plac kod Kvantaške pijace, ali je zapelo oko konverzije prava korišćenja u pravo svojine na zemljištu, što je uslov za dobijanje građevinske dozvole.

„Glavni problemi nisu vezani za pregovore, već za komplikovane birokratske procedure” razjasnila je pre nekoliko dana savetnica švedskog ambasadora u Beogradu Liselot Martinenko Agerlid zašto Ikea još nije došla u našu zemlju.

Beskonačno duge i skupe procedure za dobijanje građevinskih dozvola jesu hroničan, ali nažalost nisu jedini problem. Loš glas među poslovnim svetom bije nas i zbog relativno nove kategorije oporezivanja, takozvanih kvazi fiskalnih opterećenja.

Za razliku od standardnih poreza kod kojih je sve propisano zakonom i čiju visinu obveznik može da predvidi, visina naknada i taksa određuje se prema nepreciznim kriterijumima koji se mogu menjati tokom godine. Kako objasniti potencijalnim investitorima da u Srbiji postoje 384 dažbine koje treba platiti u zavisnosti od delatnosti kojom se bave i grada u kojem posluju?

Teško, kaže Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavca. Posle prošlogodišnjeg ograničavanja visine firmarina za srednja i velika preduzeća došlo je, ipak, do njihovog rasta od pet do deset puta širom Srbije.

"Opštine taksu za isticanje naziva firme naplaćuju po objektu, a ne po preduzeću. To znači da ako neko ima deset poslovnica u jednom gradu, platiće za svaku ponaosob", navodi Rajić.

Takođe, teško je objasniti zašto svako preduzeće samim svojim postojanjem šteti životnoj sredini, te im lokalna samouprava po tom osnovu može ispostaviti račun da plate naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine u iznosu 0,2 do 0,4 ostvarenog prometa preduzeća. Nju, kaže naš sagovornik, ne zanima da li se ono bavi kancelarijskim poslovima ili proizvodnjom koja ozbiljno zagađuje okolinu. A da apsurd bude veći zagađivači već plaćaju posebnu naknadu za zagađenje životne sredine.

Od ove godine je ukinuta naknada za korišćenje građevinskog zemljišta. Ona je predstavljala veliko opterećenje za privredu. Očekivalo se da će ukidanje tog nameta olakšati teret privredi.

"Umesto olakšanja ta dažbina je integrisana u porez na imovinu koji se sada obračunava po tržišnoj vrednosti. Sada će neki privredni subjekti plaćati i 150.000 dinara više nego što su zajedno plaćali ovu naknadu i porez na imovinu", navodi Rajić.

U anketi koja je sprovedena među privrednicima najviše im kod parafiskalnih nameta smeta što od države ne dobijaju nikakvu uslugu zauzvrat. Na drugom mestu ističu nepredvidivost. Uvođenje taksi u toku fiskalne godine i to bez prethodne najave poreskim obveznicima, koja bi im omogućila da prilagode svoje poslovne aktivnosti novim fiskalnim opterećenjima. A tek na trećem mestu upozoravaju na samu visinu nameta.