Beogradski Menhetn, bajka ili ne?

Oni su planove krojili samo za narednih nekoliko meseci, koliko je trajala predizborna kampanja, ili nekoliko godina, koliko je trajao njihov mandat, ali i njihove vizije za Beograd, piše Politika.

Ako su Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, i Aleksandar Vučić, vicepremijer, već odlučili da Savski amfiteatar preobraze u beogradski Menhetn, morali bi biti spremni na ono što nijedan političar dosad nije hteo da prihvati.

Prema pisanju Politike, trebalo bi da se pomire s tim da bi mogli samo da utabaju stazu za transformaciju desne i leve obale Save u savremenu stambeno-poslovnu četvrt, a da će političke poene ubrati tek njihovi naslednici za koju deceniju.

A reč je o složenom poduhvatu, neizvodljivom ako se prethodno ne realizuju brojni projekti koji su takođe predizborni aduti mnogih političara. Potrebno je železničku stanicu premestiti u Prokop, ukinuti prugu oko Kalemegdana, podići most kod Vinče, preseliti autobusku stanicu na Novi Beograd, završiti gradsku obilaznicu i most Zemun–Borča.

On je jedini pri kraju, dok su od svega ostalog započeti jedino Prokop, i to još 1977. godine, i obilaznica, koja je posle dve decenije samo napola završena.

Kada bi se ispunila sva obećanja političara, Savski amfiteatar bi se bezmalo dodirivao sa dunavskim koji se prostire na oko 450 hektara i, umesto deponija, magacina i lučke mašinerije, mogao bi da ima parkove, kupališta, šetališta, stanove, poslovna zdanja.

U taj kompleks bi sa druge strane reke, iz banatske Palilule, gledao „treći Beograd”, u kojem bi se na 9.000 hektara smenjivali uređeni stambeni blokovima, sportsko-turistički centri, golf tereni, banja, privredni parkovi i, možda, nova luka.

Ali, da bi se bilo šta slično gradilo na obalama Dunava mora se raspetljati vlasništvo nad zemljištem. Najkomplikovanije je na desnoj obali, jer se oko toga kome zemljišta pripada osam godina spore grad i kompanija „Luka Beograd”. Pre velikih ulaganja trebalo bi i zagađene hektare prečistiti, plavne nasuti i učvrstiti, a parcele opremiti komunalnom infrastrukturom.

Urbanisti su sve to još pre pola veka planirali u centru grada umesto koloseka, deponija i industrije, ali ideja o Savskom amfiteatru u planovima političara "raste kao kvasac” jedino pred izbore. Ali, nije sporno što vlast, makar ona u tome lovila političku korist, najavljuje pokretanje velikih razvojnih projekata, jer bez nje ništa ne bi moglo da bude urađeno, smatra Nebojša Minjević, arhitekta koji je u ime Saveza arhitekata Srbije 1996. godine bio zadužen da vodi konkurs za "Europolis”.

"Ni Aleksandrije ne bi bilo bez Aleksandra Velikog. Pariz kome se danas divimo nastao je zato što je Napoleon Treći naložio rekonstrukciju grada. Politička odluka je bila i da se podigne Novi Beograd. Legitimno je bilo što je Socijalistička partija Srbije lansirala „Europolis” u Savskom amfiteatru. Ali, međunarodni konkurs na kojem je trebalo doći do konkretnih predloga za uređivanje tog prostora nije raspisan zato što tada za žiri nismo mogli da angažujemo vrhunske svetske arhitekte", kaže Minjević.

Osnova za taj konkurs, ali i za sve kasnije zamisli razvoja Savskog amfiteatra bila je studija koju je Srpska akademija nauka i umetnosti sačinila početkom devedesetih. Od tada do danas svi političari koji su nudili tu ideju kao svoj projekat samo su prepisivali rad ondašnjih timova arhitekata. I ta studija predstavlja tek osnovu za razradu konkretnih ideja o transformaciji tog prostora, navodi Politika. "Reč je o resursu kakav ima još malo koji evropski grad. Ali, da bi se ta osetljiva lokacija valjano razvijala, moraju se i desna i leva savska obala sagledavati integralno. Zato su potrebni političari sa sluhom koji će obezbediti finansije, dovesti stručne kadrove, a ne partijske ljude. Devedesetih godina su za tu lokaciju bili zainteresovani Japanci i Englezi i procenjivalo se da je vrednost investicije sedam-osam milijardi dolara", objašnjava Dragomir Manojlović Dik, arhitekta koji je tada bio vođa jednog od timova na internom konkursu SANU za uređenje Savskog amfiteatra.

„Težina” ulaganja u taj deo grada i broj ljudi koji bi se mogli zaposliti samo su se umnožavali u obećanjima političara. Milutin Mrkonjić je u predizbornoj kampanji 2008. godine procenjivao da će „Europolis” privući 25 milijardi evra i otvoriti 100.000 radnih mesta. Koliko je bio realan govori i to da je istovremeno obećavao i završetak Prokopa za godinu dana. Naprednjaci danas u „Beogradu na vodi” predviđaju posao za 200.000 ljudi.

Spremnost Đilasa i Vučića da sarađuju na Savskom amfiteatru ne iznenađuje. Pomere li stvar sa mrtve tačke, podeliće zasluge na prvim narednim izborima. Ako ništa ne postignu, i grad i republika imaju svoj deo posla u projektu, pa obojica mogu da prebacuju krivicu za neuspeh jedan na drugog, navodi list.