Đilasov plan za ekonomski oporavak

"Ekonomija i obrazovanje su dve ključne reči koje će odrediti budućnost Srbije.

Ukoliko u narednih deset godina u novinama budemo deset puta češće pročitali ove dve reči nego "hapšenje“ i "Kosovo“, onda za nas kao državu i građane ima nade.

Deset godina, kada se cela centralna Evropa razvijala, kada su stizale investicije u Mađarsku, Češku, Slovačku, mi smo se pod sankcijama borili protiv jednog suludog režima.

Pojedina deca imućnih i moćnih roditelja su ponižavala svoje profesore bacajući im pet maraka u lice, drugi su zaključili da je bolje da ukradu auto-kasetofon i prodaju ga jer tako dobiju deset mesečnih plata svojih roditelja, treći su pitali roditelje zašto da se školuju petnaest godina i da ne mogu da zarade da obezbede ni za najosnovnije potrebe...

Kada smo Miloševića napokon zbacili sa vlasti, ušli smo u narednu deceniju u kojima nam se Kosovo svaki put pojavljivalo kao prepreka kada god bi pokušali da napravimo odlučujući korak napred. Ekonomska cena koju smo platili u ovih dvadeset godina bila je ogromna. Siromaštvo i beznađe uništili su mnoge vrednosti za koje bi i kao pojedinci i kao društvo morali da se zalažemo. Došao je trenutak kada moramo da se sami promenimo ako zaista hoćemo da nešto promenimo.

Promene će nastupiti kada svi shvatimo zašto je važno da se obrazujemo, učimo, zašto je važno da uložimo u obrazovanje i kulturu, zašto je važno da deci koja dolaze da zauzmu naša mesta objasnimo da diploma nije papir koji može da im izda svaka trgovinska radnja nazvana fakultetom, već da taj papir dolazi kao kruna jednog velikog rada i dokaz je da pripadate onom delu društva koji zna i koji može. Onom delu društva kome mi političari treba da omogućimo da dođe na najvažnija mesta u ovoj državi sa kojih će menjati Srbiju.

Neće se to desiti sve dok živimo u zemlji u kojoj je statistička prosečna plata 400 evra, a realna mnogo manja. U kojoj milion ljudi nema posao i u kojoj su na vlasti oni koji kažu:

"Uradili smo veliku stvar. Uspeli smo da zaustavimo pad nezaposlenosti!“. To što ta tvrdnja nije tačna, to što je u Srbiji svakog dana sve gore i gore nije sada suštinski važno. Važno je da je ovoj zemlji neophodan rast, a ne održavanje sadašnjeg stanja. Plan za ekonomski oporavak koji sam predložio je vrlo jednostavan. Vlada mora da postane ekonomski odgovorna, da ne kupuje lažni socijalni mir i zadovoljava partijske zahteve članica vladajuće koalicije, da se to para što imamo ne rasipa na skijaške gondole i nerentabilne pruge nego da se usmeri u energetiku i poljoprivredu sa prehrambenom industrijom.

Svetska banka je 2010. saopštila da će čovečanstvu 2040. biti potrebno duplo više hrane nego danas. Pa zar je toliko teško shvatiti da je to za Srbiju ogromna šansa? Za Srbiju u kojoj se obrađuje samo 22 odsto obradivih površina i u kojoj je prinos mnogo manji nego u razvijenim zemljama. Ekonomisti danas vode isprazne razgovore da li kompanije koje će se baviti poljoprivredom mogu da budu i državne, a ne samo privatne. Objašnjavaju kako su ove prve osuđene na propast. Neće da priznaju da pitanje uspešnosti firme nije pitanje vlasništva, već menadžmenta. A norveški Telenor je državni, pa se razvio u pola sveta.

PKB je gradski, pa je za 20 meseci iz potpune propasti postao najjači kombinat u Srbiji u kome je prosečna plata 50.000 dinara. Ribarska banja je državna, ali danas kada u nju uđete mislite da ste negde van Srbije... Poenta je u ljudima koji te kompanije vode, a ne u vlasništvu. Postavite sposobne, platite ih pošteno i imaćete rezultat. Smanjite poreze i doprinose na 50 odsto, formirajte razvojno-izvoznu banku (Francuzi su to upravo sada uradili), ukinite političke institucije poput Fonda za razvoj i besmislenu stimulaciju od 10.000 evra po radniku čija je plata 15-20 hiljada dinara. Promenite način razmišljanja, jer ovo do sada očigledno nije dalo rezultat. I neće!"