Nemačka marka je živa i zdrava

To je bila valuta, ne ovaj današnji evro koji se klacka gore-dole svakog dana i čiji se opstanak dovodi u pitanje.Nemačka, "dojč" marka. Sve smo prema njoj obračunavali, redovno u nju dinare pretvarali. I gotovo da nam je isto kao Nemcima bilo žao kada je zamenjena evrom 1. januara 2002. godine.

Danas, deceniju posle, izgleda da nostalgija za markom dobija vrlo konkretan oblik i da je ona daleko od toga da je zaboravljena. Naprotiv, živa je i - važeća! Jer, u Nemačkoj je i danas moguće kupovati i plaćati starom nemačkom markom, ali i metalnim pfeninzima. Čak 90 odsto telefonskih govornica na ulicama nemačkih gradova, vlasništvo "Dojče telekoma", prihvata ove novčiće.

Vremenska granica do koje dojč marka mora da pređe u evro u Nemačkoj nikada nije postavljena. Dok su ostale zemlje koje su postale deo evro-zone svoje valute odavno poslale u istoriju, Nemci i dalje omogućavaju da se naknadno pronađena nekadašnja valuta zameni po kursu 1 evro za 1,95 maraka.

Kupovina markama je moguća ne samo u malim radnjama za koje bi se moglo pomisliti da ih čežnja prema starim vremenima rukovodi kada svoju robu prodaju i za marke, već i u nekim velikim lancima kao što je recimo C&A, koji ima radnje i u Srbiji. Ove prodavnice odeće mesečno prime u svoje kase oko 150.000 maraka.

Apoteka u varošici i južnom delu Nemačke postavila je veliku plastičnu kutiju koja se za mesec dana gotovo napunila markama i metalnim novčićima od kada su vlasnici objavili da primaju nekadašnju valutu. Napisali su - "Ostavite ovde svoj poslednji pfening". Koje još mogu da zamene na šalteru lokalne banke u evre.

Ali, ne kupuju se samo proizvodi koji koštaju tek nekoliko novčanica, bilo kojih. Jedan prodavac kabina sa infracrvenim zracima, koje dostižu cenu od preko 2.500 evra, nedavno je ispričao da je prodao više komada istih i sve su bile plaćene u dojč markama. "Ja sam mislio da su preostali samo metalni novčići, tu i tamo, kad ono... Kupac mi je platio hrpom nekadašnjih maraka koje je pronašao renovirajući kuću svog dede", kaže prodavac.

Procene su da trenutno u Nemačkoj cirkuliše oko 13,2 milijarde maraka - oko 6,75 milijardi evra. Sve je više onih koji su se dali u pretragu starih kutija, prevrtanje unutrašnjih džepova iznošenih odela koja smrde na naftalin, zavirivanja na skrovita mesta gde se novac nekada čuvao.

Za mnoge Nemce marka je bila više od obične valute. To je bio prvi "čisti" znak nove države koja je izrasla na pepelu razrušenih iluzija i poraza u Drugom svetskom ratu, simbol ekonomskog čuda i jedan od tek nekoliko obeležja na kojima se mogao ispoljiti nacionalni ponos. Jer, zastava i himna su bile iskorišćene i uprljane od strane Hitlera i njegovih nacionalista.

Dojč mark, kakvu mi znamo, zaživela je 1948. godine dok je zemlja još bila pod okupacijskom upravom Francuske, Engleske, SAD i SSSR. Na novčanicama i metalnom novcu našli su se likovi iz istorije Nemačke, umetnici, pisci, naučnici. Klara Šuman na svima poznatoj "stotki", braća Grim na najvećoj, i u praksi retko viđanoj, novčanici od 1.000 maraka. Koliko je sve to različito od dašnjeg evra, čiji su se dizajneri trudili da postignu suprotan efekat - da na evro upravo ne postave likove koji izgledaju "isuviše nacionalni".

Kako god bilo, Nemci vole svoju marku. Nedavna istraživanja su pokazala da više od polovine njih nema ništa protiv da se ona pojavi ponovo, možda kao "nova D-mark". Do tada i ona nekadašnja će biti dobra. Ako je negde pronađete i ako je još niste pretvorili u evro.

A kako stvari idu, sačuvajte i drahme ako ih pronađete. Nikad se ne zna.