Nezaposleni se uzdaju u protekciju

Nezaposlenih jemnogo, a posla sve manje, mnogo je onih koji su radili, a sada već dugo ne zarađuju, a mnogo je i onih koji su, posle završenog školovanja, trebali da rade, ali nisu jer posla nema.

Zato, preduzimanje koraka koji bi doprineli povećanju broja zaposlenih ne sme da se odlaže jer vremena nema, sve manje ljudi radi, a sve ih je više na evidneciji za zapošljavanje.

Bilo da su nekada radili, bilo da su se tek prijavili. Naravno, do povećanja broja zaposlenih neće doći ni lako ni brzo, ali se mora krenuti, ulagati u ono što bi moglo zaposliti ljude koji će da stvaraju proizvode i novu vrednost.

Cifre same po sebi opominju, a teško je reći kojoj je starosnoj grupaciji koja bi mogla da radi i zarađuje teže - onima koji su zakoračili u šestu deceniju života i kojima je do penzije ostalo nekoliko godina, ili onima koji su sad završili srednju školu ili fakultet i koji u radne knjižice nisu zabeležili ni dan staža.

Svakog do njih muči određena muka - one koji su radili do 30 godina jer ne znaju da li će, kada i na kojem radnom mestu završiti svoj radni vek, dok oni koji su na njegovom početku nikako da počnu da rade pa godine školovanja, veoma često, budu bačene u vetar, a i život prolazi. Čak ni oni koji su, nekako, sačuvali optimizam, ne veruju da će uspeti da ga nađu posao. Posebno zato, kako kažu, jer je broj mladih koji čekaju na posao sve veći. Oni ističu da je teško naći/dobiti posao, da je izbor, što su oni koji ga traže stariji sve suženiji, pa zato mesecima i godinama, uprkos tome što redovno odlaze na šaltere službe za zapošljavanje, nema pozitivnog pomaka, a gotovo je svejedno da li je reč o muškarcima ili ženama.

Uz to, veoma često ni stručnost nije presudna da bi se dobio posao, jer se svake godine povećava broj novoprijavljenih na evidenciju nezaposlenih, što onih s radnim iskustvom, što bez njega.

Suštinski, gotovo svi koji su bili spremni da razgovaraju na ovu temu ističu da su aspolutno sigurni da posao neće naći, osim ako se ne snađu na neki drugi način, pre svega ako ne poznaju nekog.

Neretko je uzalud i višedecenijsko iskustvo u određenoj struci, pa su mnogi počinjali ispočetka u nekoj drugoj branši - najčešće u privatnim prodavnicima i buticima, kao kuriri, negovateljice, bebi siterke, čistačice, noćni čuvari... a neki još uvek bez posla redovno dolaze na šaltere službe za zapošljavanje, bez nade. Naravno, ima među ovom kategorijom nezaposlenih su i ljudi s visokom stručnom spremom, ali iako to malo ko hoće da prizna, bilo da je reč o privatnicima ili javnom sektoru, do posla pre dolaze mlađi jer je ponuda velika i u prilici su da biraju.

I zbog toga niko ne bi treblo da im zamera. Ipak, iako bi se to moglo učiniti kao savrešena prilika za one koji tek treba da zakorače u svet zaposlenih, nažalost, nije tako jer je i njih na evidnciji mnogo, različitih struka, od onih sa srednjom školom, pa do magistara.

Treba li reći da je, zbog ovakve situacije, nezadovoljstvo onih su bez posla ogormno. Oni koji su pri kraju radnog veka, a bez posla, strahuju kako će obezbediti sopstvenu egzistenciju, ali i egzistenciju svoje porodice, a oni koji tek treba da počnu da rade ne mogu ni da se odluče da steknu porodicu.