Andaluzijski Čaves uzima od bogatih

Dok se žetoni beskonačne novčane vrednosti vrte na evropskom ruletu, jedna sitna krađa u Andaluziji prouzrokovala je buru na Starom, i kao tajfun se uskovitlala na Novom kontinentu. Reč je o desetak kolica punih brašna, šećera, makarona, ulja i pirinča iznetih iz dve samoposluge bez plaćanja.

„Prisilnu pozajmicu” izvelo je stotinak aktivista Radničkog sindikata Andaluzije (SAT) pod komandom Hosea Manuela Sančesa Gordilja, gradonačelnika varošice Marinalede iz okruga Sevilje, i nezavisnog poslanika stranke Ujedinjene levice.

Ova lokalna krađa ne bi bila vredna ni pomena da u nju nije upletena ideološka kvaka „utopijskog komunizma”, kako su čin u dvema samoposlugama okarakterisali mnogobrojni čuvari sadašnjeg kapitalističkog sistema.

I dok ministar unutrašnjih poslova Španije Horhe Fernandes Dijas najavljuje istragu i hapšenja, na španskom jugu poznatom po kitnjastim građevinama, ženama, narandžama, pesmi i igri, bazične namirnice „eksproprisane” iz samoposluga, već su istovarene u magacine i biće razdeljene kao pomoć ugroženim porodicama. Zbog krize i gubitka posla u Španiji, stotine hiljada ljudi nisu u mogućnosti da ih pazare na do sada uobičajeni način plaćanjem na kasi.

Više nego rovita socijalno-ekonomska situacija u Španiji dodatno je proteklih meseci pogoršana drastičnim smanjenjem socijalnih davanja i galopirajućim rastom broja nezaposlenih. Toga su svesne i vlasti desnog centra, Narodnjačke partije Marijana Rahoja, pa se trude da svaku iskru lokalizuju i saniraju. Znaju da bi ona vrlo brzo na ovoj žezi mogla da zapali mase i preraste u požar koji se ne bi zaustavio na Iberijskom poluostrvu.

To zna i komunistički gradonačelnik Gordiljo, koji poručuje preko evropskih medija da je aktuelni španski ministar policije „do koske” frankista (drugim rečima, podržava nekadašnju desničarsku diktaturu generala Fransiska Franka).

„U Španiji od dolaska Narodnjačke partije na vlast vlada frankistički državni terorizam. Biće mi čast da robijam zbog ovoga”, izaziva Gordiljo koji u svojoj kancelariji poput nekih latinoameričkih lidera drži na zidu sliku mitskog vođe potlačenih – Če Gevare. Kao da je predosetio kakva žarišta mogu da buknu u uzavreloj Evropi, „Njujork tajms” je još pre nekoliko meseci posetio „komunističku enklavu na jugu Španije”, čiji je gradonačelnik još osamdesetih godina prošlog veka organizovao okupaciju ogromne hacijende jednog lokalnog aristokrate.

To je isti ovaj Huan Manuel Sančes Gordiljo, koji danas predvodi „okupaciju bazičnih potrepština” po andaluzijskim radnjama. U međuvremenu na eksproprisanom posedu nikla je poljoprivredna zadruga žitelja Marinalede, a Gordiljo je upravo proslavio 30 godina otkako je na vlasti.

Privučeni opštinskim programom stanovanja i proizvodnim kapacitetima na farmi nekadašnjeg grofa, stanovnici okolnih mesta preselili su se u Marinaledu. Niko u komunističkoj enklavi okruženoj padinama stoletnih maslinjaka ne krije da je po ubeđenju zadrti komunista.

Pedeset trogodišnji Gordiljo ponosi se svojom doktrinom koju spremno obrazlaže zapadnim novinarima:

"Svi su propagirali tržište kao jedinu Božju zapovest. Smrtnim grehom se smatralo kad sam se zalagao da država preuzme svoju ulogu i obaveze u ekonomiji. Sad je valjda jasno da ekonomiju moramo da stavimo na uslugu čoveku.”

Dok se ostali deo Španije grabio za jeftine kredite kako bi kupio precenjene nekretnine, žitelji Marinalede su gradili svoje stanove, neopterećeni hipotekama. U lokalnoj kooperativi zarađuje se oko hiljadu evra mesečno, što i nije velika plata. Ali ostale usluge su jeftine, pa tako jaslice za decu koštaju samo 17 evra mesečno. Naravno, nije sve tako idilično, kao što izgleda na prvi pogled. Kritičari Gordiljovog projekta zameraju mu što je, umesto da stvori blagostanje, „podelio siromaštvo na jednake delove” stvarajući neograničenu količinu niskoproduktivnih poslova. Tako je, kažu, oformio svoje sigurno glasačko telo, onih koji od njega zavise. Praktično je ovaj bradati crveni lider postao jedini veleposednik u Marinaledi, zameraju mu protivnici.

Međutim, gradiću nije potrebna policija, jer u komunizmu nema kriminala, tako da to donosi dodatnu uštedu od 300.000 evra godišnje. Svakih dvadesetak dana gradske vlasti proglašavaju „crvenu nedelju” kada na ulice izlaze dobrovoljne radne brigade, uređuju travnjake, čiste pločnike, ispisuju parole. Svake subote po jedan čas na lokalnom televizijskom programu rezervisan je za gradonačelnika. Uz programe koje obrazlaže, Gordiljo poziva na solidarnost, sa Palestincima na primer, a često recituje i svoju poeziju.

Poneko ga zove evropskim Čavesom jer smatraju da je sličan venecuelanskom populisti koji propoveda socijalizam 21. veka, istina na mnogo većem državnom pa čak i kontinentalnom terenu. Razumljivo, venecuelanska televizija je čest gost u Marinaledi. Iako je andaluzijski Čaves još duže na vlasti od venecuelanskog, on nije ni izbliza stekao takvu globalnu slavu.

Provala u samoposluge je, po svim dosadašnjim latinoameričkim iskustvima, najopasniji način za razbijanje aktuelnog sistema. Kada je u Argentini svojevremeno usred galopirajuće inflacije krenuo talas „pozajmica” u radnjama, niko se nije usudio da hapsi „gladan narod”. Pala je dotadašnja vlast. Mnogo je onih koji se pribojavaju da bi crveni talas iz enklave mogao da se proširi na čitavu Andaluziju, pa i na Iberijsko poluostrvo.