Koliko nas koštaju naše agencije?

Prema Zakonu o budžetu za 2012. godinu za njihov rad izdvojeno je 8,27 milijardi dinara, dok je lane potrošeno 6,9 milijardi. Pri tom je naša računica obuhvatila samo ona državna tela koja u svom nazivu imaju reč „agencija”.

Uz njih dvadesetak, koji se u potpunosti ili delimično finansiraju iz državne kase, postoji i još desetak agencija koje ostvaruju sopstvene prihode, ali i konkurišu za donacije međunarodnih institucija, piše Politika. To znači da njihovo finansiranje košta mnogo više nego što to može da se vidi samo listanjem budžeta. Uz to su i plate direktora ovih agencija mnogo veće nego što je mesečna zarada premijera, predsednika Republike ili ministara u vladi.

Dragomir Janković sa Evropskog ekonomskog instituta, ipak, smatra da ovaj problem nije moguće rešiti „preko kolena”.

"Bez kompletne reforme državne administracije, ukidanje svih agencija ne bi imalo nikakvog smisla. Naprotiv, možda bi nanelo i štetu građanima, jer neke od njih su možda zaista potrebne. Zato je potrebno da se birokratija tako reformiše da se njena struktura neće promeniti u narednih pet vlada. Da se tačno definišu prioriteti, broj ministarstva, svrsishodnost postojanja nekih agencija, ali i ukinu nepotrebne institucije", kaže Janković.

Prema njegovom istraživanju, nijedna evropska zemlja nema više od 22 agencije. To isto važi i za Sloveniju kada je o agencijama reč. Međutim, radnih tela u ovoj državi ima mnogo više, ali taj problem se sada upravo rešava.

"Van pameti je to koliko ih ima u Srbiji. Mnoge od njih su nepotrebne, jer se njihova delatnost poklapa s poslovima nadležnih institucija, fondova, uprava ili zavoda. Neke od njih su zaista neophodne i predstavljaju usklađivanje sa evropskom regulativom. Primer za to je Agencija za mirno rešavanje radnih sporova koja je veoma značajna", smatra Janković.

Evropska praksa nalaže, dodaje on, da i sopstveni prihodi prođu kroz budžet, kako bi se efikasnije kontrolisalo trošenje tih para. Jer, prikupljanje naknada i taksa u ime države takođe predstavlja državni prihod.

Da su sopstveni prihodi budžetskih korisnika, pa i agencija, problematični upozorio je i Fiskalni savet. Povod za to bio je rebalans, odnosno lanjsko prekrajanje državne kase, kada su upravo ovi prihodi u iznosu od osam milijardi omogućili kreatorima ekonomske politike da ispeglaju minus na nivou cele države i tako ispoštuju dogovor s Međunarodnim monetarnim fondom.

Iako su takav potez fiskalnih vlasti pozdravili, članovi Fiskalnog saveta su u izveštaju izrazili sumnju da se naknade i takse privredi razrezuju po ekonomskim osnovama. To je, prema njihovoj oceni, razlog za zabrinutost, jer u situaciji kada je centralna kasa prenapregnuta i kada se štedi na republičkom nivou, rashodi onih budžetskih korisnika koji ostvaruju sopstvene prihode (i agencije su među njima) realno su veći za petinu. Nominalno to je mnogo više.

Prema oceni stručnjaka, u ovim agencijama ne važe strogi propisi kao u državnoj upravi, jer se na njih primenjuju opšti propisi o radu. Po važećim propisima, kad je o zapošljavanju reč, direktor neke od tih agencija ima veća ovlašćenja od ministra.

Tako, na primer, za zaposlene u ovim agencijama ne važe ograničenja o povećanju plata, kao ni o broju zaposlenih. Do radne knjižice u ministarstvu mnogo je teže doći nego u agenciji, koja je pod kontrolom nadležnog ministra.

Ima i onih članova Cvetkovićevog kabineta koji u šali kažu da su ministarstva daleko depolitizovanija od agencija, jer da bi neko došao do radnog mesta u vladi ipak prolazi neku vrstu konkursa.

Stručnjaci za ovu oblast tvrde da bi se broj ovih institucija preko noći prepolovio ukoliko bi propisi koji važe za državnu upravu počeli da se primenjuju i kad je reč o ovim institucijama. Jer, agencije su, smatraju eksperti, nastale kao politički poligon za uhlebljenje partijskih kadrova koji u ministarstvima nisu mogli da dobiju znatno veće plate.