Za nove nemamo, stare cipele krpimo

Samo pre koju godinu zbog kvarova televizori i veš-mašine završavale su na deponijama, jer se mnogima više isplatilo da kupe novi uređaj nego da popravljaju stari.

Danas, čak i najmanja popravka veš-mašine i drugih uređaja košta 15 evra. U to je uračunat i dolazak majstora, koji se naplaćuje minimum 500 dinara. U zavisnosti od kvara, svoju uslugu majstor može da naplati i više od sto evra. "Televizore su nekad bacali, jer im se nije isplatilo da plate popravku ekrana od 40 evra. Uz mali dodatak mogli su da kupe novi televizor, umesto da popravljaju nešto što im je decenijama koristilo. Sada je, neđutim, situacija drugačija. Para nema, a bez tehnike ne možemo" , kaže Rade S., TV tehničar.

Gotovo isto pričaju i majstori za belu tehniku. Iako tvrde da u vreme nemaštine za njih ima posla, žale se da im je zarada više nego skromna.

"Ja sam i vlasnik i majstor u mojoj radionici. Posla imamo više nego pre početka krize, ali sve nam ode na troškove - dok platimo gorivo, oglase, reklame, a o nametima da i ne govorim. Po 15 sati idem sa terena na teren, ali meni ostaje svega 20 odsto od sveg priliva " , priča Marjan D.

Većina majstora radi u sivoj zoni. Prema statistici, 2007. godine na jednog registrovanog zanatliju dolazila su dva koja rade "na crno". Od 2009. kriza je smanjila obim njihovih usluga u legalnim tokovima.

"U zemljama Evropske unije 35 odsto ovih usluga je u sivoj zoni, dok je u Srbiji veći od 50 odsto" , kaže Dragoljub Rajić, iz Unije poslodovaca Srbije.

Samo oni koji rade za velike firme imaju razloga da se registruju i posluju legalno. Zbog državnih, lokalnih nameta, komunalnih usluga vlasnik bi na računu morao da ima 100.000 dinara samo da bi sebi isplatio zaradu od 20.000 dinara.

O ulaganjima u opremu da i ne govorim. Država bi trebalo da stimuliše njihov prelazak u legalne tokove, jer je radom na crno ona samo na gubitku. Prelazak prometa iz ilegalnih u legalne vode popunio bi manjak u budžetu, pa država ne bi morala da povećava namete.