Srpski paradajz, skuplji od tartufa

Smederevska Palanka -- Najkvalitetniji tartufi koštaju oko 12.500 evra, dok se seme hibridnog paradajza iz Smederevske Palanke prodaje za 25.000 evra po kilogramu.

“Posao sa semenom je ozbiljan biznis!”, kaže dr Radiša Đorđević iz Instituta za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci.

A on zna. Do sada je selekcionisao, znači stvorio 21 novu sortu raznog povrća, a institut u kojem radi jedna je od tri takve ustanove u Srbiji.

Osim u Palanci, selekcionisanjem sorti i proizvodnjom semena povrća bavi se još i jedan institut u Novom Sadu i jedan profesor univerziteta, privatno, u Velikoj Plani.

Stvorene 154 sorte

Od formiranja 1946. u Institutu u Smederevskoj Palanci stvorene su 154 sorte raznog povrća, od onih koje se na našim prostorima koriste u svakodnevnoj ishrani, do vrlo retkih - kakav je čeri paradajz - ali na minijaturnim stabljikama.
I kivano ili meksički krastavac, čiji je ukus, kažu, između ananasa i manga.

“Holandija do pre 20 godina nije mogla ni da se poredi s nama. A na Balkanu smo bili neprikosnoveni lideri - u povrtarstvu smo bili bolji i od Bugarske”, kaže Đorđević.

Rođen je 1961. u obližnjem Sipiću i tu je završio prva četiri razreda škole, potom gimnaziju u Rači Kragujevačkoj, a studije, magisterijum i doktorat u Zemunu, na Poljoprivrednom fakultetu.

Posle se vratio u Palanku. Krupan i jak, sa izraženim lokalnim naglaskom, kroz smeh kaže da „nije za grad“. Ćerke su pošle njegovim stopama - mlađa je odličan đak šestog razreda, a starija je na trećoj godini Poljoprivrednog fakulteta i do sada nije dobila nijednu oscenu nižu od desetke.

“Do 25. godine će doktorirati, pa ćemo zajedno nastaviti”, kaže poluozbiljno.

On sam doktorirao je uzgojivši grašak bez lišća.

Neke sorte povrća daju veće prinose, ali im određeno podneblje ne odgovara, neke su pogodne za industrijsko uzgajanje, neke za baštu... jedne su kiselije, druge ljuće, a grašak dr Đorđevića stajao je uspravno, što je smanjivalo gubitke pri branju kombajnom i za petinu ukupnog prinosa.

“Stvorio sam 11 sorti graška, četiri sorte paprike, jednu paškanata, jednu peršuna..., Poslednji je kelj”, kaže Đođrević.

Ukupno 21 vrstu. A za stvaranje jedne nove sorte povrća treba deset godina. I sve se radi ručno. Izaberu se biljke koje imaju željene osobine, pa se prve godine cvet jedne opraši polenom druge. Sledeće godine pravi se selekcija među niklim biljkama, pa se ponavlja postupak oprašivanja, i tako devet generacija, dok se ne dobije sorta s novim osobinama.

Još tri godine potom traje postupak registrovanja nove sorte pred nezavisnom komisijom, a pre toga selekcionar novoj sorti daje ime.

“Kako se, beše, zove žena onom mladom kolegi?”, telefonira Đorđević nekome jer ne može da se seti kako su nazvali novu rotkvu.

U Institutu u Smedervskoj Palanci, naime, uobičajilo se da novim sortama daju ženska imena, mada ima i izuzetaka. Paškanat dr Đorđevića zove se balaban jer su, kaže, Balabanima zvali njegovu porodicu odvajkada.

A jedan krastavac njegov kolega je nazvao sirano, po književnom junaku izuzetno dugog nosa...

Ženska imena, ipak, preovladavaju: dr Radiša Đorđević po bivšoj ženi i ćerkama krstio je grašak, a za poslednju stvorenu sortu - kelj, nazvan jelena, uzeo je ime svoje prijateljice.

Taj kelj, inače, prvi je nikao iz semena proizvedenog u Srbiji. Glavica je teška tri-četiri kilograma, a s hektara može da se ubere oko 40 tona, što je za ovo povrće vrlo visok prinos.

“Ogromne sume izdvajaju se za uvoz semena iz inostranstva. Mi u institutu nastojimo da stvorimo sorte koje će biti konkurentne uvoznim, a da deo tog novca zadržimo u Srbiji i, što da ne, povećamo izvoz”, kaže dr Radiša Đorđević.