Argentinski recept nije za Srbiju

Ovaj profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju pre desetak godina učestvovao je na Svetskom kongresu ekonomista i vrlo se dobro seća rasprave koja se tada vodila u Argentini među ekonomistima, na najvišem državnom nivo, ali i panike koja je vladala među ljudima na ulicama.

“Problem je tamo nastao, jer je država počela da kvari novac. Tamošnji pezos i američki dolar bili su u odnosu jedan prema jedan. Argentinci su mislili da sve probleme mogu da reše štampanjem novca. Međutim, javna potrošnja je bujala, pezos je počeo da gubi trku prema dolaru i došlo je do pucanja, jer takav sistem više nije mogao da se održi. Argentinsko iskustvo trebalo bi da bude upozoravajuće za sve zemlje” , kaže profesor Savić. Mi ne smemo da previdimo da je naš osnovni problem javni dug, kaže Savić i dodaje da bi bilo vrlo opasno da Srbija u ovom trenutku odluči da ne štedi nego da povećava javnu potrošnju, jer bi se time naš osnovni problem povećao.

Roberto Lavanja, bivši ministar finansija Argentine, koji je zemlju izveo iz krize, ovih dana istakao je da štednja nije recept za izlazak iz krize i kako što pre treba odustati od politike koju nameće MMF.

Govoreći o ekonomskim nepogodama u kojima se našla Grčka, Lavanja je ocenio da je način na koji Evropa pokušava da pomogne ovoj zemlji potpuno pogrešan i da se time spasavaju banke, a ne ljudi.

Zato savetuje produženje rokova za isplatu dugova građana, ulaganje u obrazovanje, nauku i tehnologiju, finansiranje infrastrukture, ali i odustajanje od vezivanja za evro.

Na pitanje može li i na Srbiju da se primeni argentinski recept Savić odgovara da sve može, samo je pitanje koliko to košta.

Odgovor je vrlo jednostavan. Važi i za Srbiju i za Grčku. Ne samo Lavanja, već i dobar deo latinoameričkih ekonomista zalaže se za odbacivanje evra kao „sidra”. A ključno pitanje je, kada je o grčkoj krizi reč, kakve bi posledice bile ne samo za tamošnju ekonomiju, već i za celu Evropu.

“Ukoliko bi se ušlo u proces deevroizacije, postavilo bi se pitanje kako i po kom kursu ponovo u sistem uvesti drahmu i ko će stanovništvu nadoknaditi gubitke kad se na taj način štednja u evrima pretvori u drahmu. Ko će s druge strane prenominovati kapital koji su strani investitori uneli u nacionalnu valutu. To sve, dakle, mora država da plati, a time se dugovi prezadužene zemlje samo dodatno uvećavaju. Isto važi i za Srbiju” , objašnjava Savić.

On kaže da je recept za izlazak iz krize smanjenje državne potrošnje, ali i stimulisanje investicione tražnje. To znači da bi država morala da podstiče investicije kroz razvoj infrastrukture i da na taj način angažuje građevinsku operativu, zaposli ljude i stimuliše privredni rast.

“Dakle, treba povećavati investicionu, a ne ostale vidove potrošnje” , naglašava Savić.

S njim je saglasan i Vladimir Krulj, takođe profesor na FEFA fakultetu. Potrebno je, kaže, uspostaviti odgovornu fiskalnu politiku koja odgovara finansijskim mogućnostima zemlje.

Ekonomska kriza u Srbiji razlikuje se od argentinske i grčke. Ona nije posledica pogrešnih ili loše sprovedenih mera MMF-a, niti je rezultat strukturnih problema u finansijskom sistemu EU. Problem Srbije je odgovorna fiskalna politika. Kako uravnotežiti prihodnu i rashodnu stranu budžeta. S druge strane, Srbija mora da radi na jačanju konkurentnosti svoje privrede, ali i da ozbiljnije koristi svoje komparativne prednosti koje ima, posebno u segmentu poljoprivrede, prerađivačke industrije i energetike, ocenjuje Krulj.

Neke od mera koje Roberto Lavanja predlaže, prema oceni našeg sagovornika, mogu se primeniti i na Srbiju.

Takođe, ne treba zaboraviti i pozitivna iskustva pojedinih azijskih zemalja kojima je striktna primena mera MMF-a pomogla da se sistemski „nauče” budžetskoj disciplini tako da im je upravo to iskustvo omogućilo da lakše prolaze kroz sadašnju krizu koja pogađa gotovo sve svetske ekonomije.

Pitanje produžavanja rokova za otplatu dugova može biti mera o kojoj se može razmišljati, ali je tu potrebno sagledati problem iz različitih aspekata: građana, privrede, odnosno dužnika, poslovnih banaka i države, zaključuje Krulj.