Posle Tita slabo cene naše neimare

Građevinarstvo je posle Drugog svetskog rata zemlju podiglo iz pepela, a širom planete izgradilo brojne građevine na gotovo svim kontinentima – od vodotornjeva i brana, do hotela, stanova i puteva.

Veliki giganti su nestali, mnogi su u stečaju ili pred poništavanjem neuspele privatizacije, proizvođači građevinskog materijala polako gase peći, a oni što kako-tako rade, uglavnom su zaposleni kod stranih kompanija kao podizvođači, ali u vlastitoj zemlji. I dok ovi poslednji tek preživljavaju, a o privrednom razvoju nema ni reči, još uvek nije završen ni glavni putni Koridor 10; o železničkom se više ni ne govori, a Koridor 7 (Dunav) i takozvani Koridor 11 su više u snovima nego javi.

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i doajen srpskog građevinarstva Nikola Hajdin izjavio je ovih dana da bi Srbija mogla da vrati staru slavu u građevinarstvu i ponovo postane vodeća evropska zemlja u toj oblasti. No, on je istovremeno i upozorio da bez infrastrukturnog razvoja nema pravog napretka zemlje i da se to posebno odnosi na izgradnju saobraćajne infrastrukture – autoputeva, mostova, tunela...

Šta se dogodilo sa srpskim građevinarstvom koje je osamdesetih godina donosilo zemlji oko 2,5 milijarde dolara s inostranih gradilišta (što danas vredi bar 12 do 13 milijardi zelenih novčanica) i koje je samo u Beogradu zapošljavalo oko 100.000 radnika – u Komgrapu je nekada radilo do 11.000 ljudi, Radu 7.000, koliko i Trudbeniku, Energoprojektu oko 5.500...?

Sekretar Udruženja za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala u Privrednoj komori Srbije Goran Rodić kaže da su sve velike investicione radove po Iraku, Libiji, Rusiji, Južnoj Americi i Africi realizovali izvođači iz naše zemlje koji su bili specijalizovani za pojedine vrste posla.

Teško je razumeti da je bivša Jugoslavija, koja je imala oko 20 miliona stanovnika razvila takvu građevinsku operativu koja je na ino gradilištima ostvarivala dvanaest puta više dolara od jedne Turske (Jugoslavija – 2,5 milijarde dolara, Turska 200 miliona dolara), a da danas ta evroazijska zemlja ostvaruje 140 puta veći devizni prihod od Srbije (oni 28 milijardi dolara, mi oko 200 miliona). Ako zanemarimo devedesete godine sankcija, bombardovanja i krize u Srbiji, ipak, nejasno je zašto građevina nije bolje tretirana poslednjih 11 godina.

Rodić kaže da kada god je Josip Broz plovio po svetu, sobom je vodio veliku ekipu ljudi koji su na licu mesta ugovarali poslove. Mnoge zemlje su nas, zahvaljujući upravo Titu, oberučke prihvatale, posebno nesvrstane, ali tada su naši neimari imali i reference i garancije jake Beobanke. U međudržavnim poslovima malo se radilo za keš, uglavnom se dopremala nafta i razne rude koje su reekspertovane za zemlje Zapadne Evrope.

I naši predsednici su posle demokratskih promena hodočastili po svetu, od Kine do Rusije i dalje, razgovarali s brojnim državnicima, tipovali na učešće u novim poslovima od Brazila do Kazahstana i Azerbejdžana i ugovarali kredite za izgradnju Srbije. Ali, malo vajde je bilo od tih priča, pa smo tu gde smo. Rodić objašnjava da je to zato što su na ključnim mestima pogrešni ljudi, što su firme oslabljene i propale, zahvaljujući lošoj privatizaciji i ukupnoj nebrizi države.

On navodi primer Slovenije i Hrvatske, koje su 90 odsto infrastrukture izgradile zapošljavajući vlastite firme. I oni su doživeli neku vrstu privatizacije, malo su se transformisali, ali su i jedni i drugi sačuvali svoju operativu. Država je stala iza njih i davala im velike referentne poslove. A ako građevinci imaju reference i banke koje ih prate, onda imaju i posao i budućnost.