“Ne ide se u EU žigosanjem Mađara“

“Srbija je usvojila Zakon o restituciji koji nas Mađare, kao zajednicu, još jednom proglašava krivim“, objašnjava Nikovic.

On navodi da je “crvena linija Mađarske da, ako Zakon ostane u ovoj formi, naša saglasnost će u decembru, kada Savet EU bude odlučivao o kandidaturi, biti onemogućena“.

Nikovic kaže da je “krajnje nepravedno, dakle malo i licemerno, reći da je Mađarska povezala ovo pitanje sa evrointegracijom Srbije“, jer je “bilo jasno od početka da se tu radi o pitanju koje je vezano za evrointegraciju zemlje“. “Srbiji je bio zadatak da donese zakon u skladu sa evropskim vrednostima i koji će biti prihvatljiv za EU, i u okviru nje i za Mađarsku. Mi smo blagovremeno davali do znanja vladi da će bilo koji nagoveštaj kolektivne krivice naići na naše protivljenje“, naglašava on.

Ambasador Mađarske se pita “zašto Srbija nije uvažila ovo upozorenje? Zašto su ignorisane reči našeg ministra spoljnih poslova nekoliko dana pre prihvatanja zakona? Zašto su mislili da mi ne mislimo ozbiljno ono što kažemo?“

On još jednom ponavlja da je, ako zakon ostaje u ovoj formi, saglasnost te zemlje za dobijanje statusa kandidata - onemogućena. “Sa takvim zakonom, žigosanjem jedne zajednice put ne vodi u Evropsku uniju“, kaže Oskar Nikovic.

“Niko se u Mađarskoj ne protivi principu da su oni, koji su zaista zločinci, budu isključeni. Ali ovaj zakon je nepošten, jer daje sugerisati krivicu jednog celog kolektiva“, kaže ambasador.

Nikovic napominje da je ovo “naknadno overavanje, ozakonjenje onog bezakonja, koji su komunisti sprovodili protiv mađarskog stanovništva, kada su ih ubijali na desetine hiljada u jesen 1944 godine. I ozakonjenje tadašnje konfiskacije imovine sadašnji Mađari doživljavaju kao ozakonjenje svih nedela učinjena protiv Mađara. I ovo baš nije u duhu pomirenja naših naroda“.

Varadi: Zakon prizvao duha iz boce

Profesor međunarodnog prava Tibor Varadi naglašava da se ovaj zakon bez ikakve potrebe udaljio od individualne odgovornosti onih koji su tokom Drugog svetskog rata bili u okupatorskoj vojsci ili radili za okupatora, zbog čega je i logično da nemaju pravo na povraćaj oduzete imovine, a previše približio kolektivnoj odgovornosti naglašavajući da pravo na povraćaj oduzete imovine imaju svi osim onih koji su bili pripadnici okupatorske vojske ubrajajaći tu i Mađare i Nemce koji su pre rata živeli na ovom prostoru.

On kaže da “kolektivna odgovornost koja se ovim zakonom nagoveštava nije u skladu sa savremenim principima međunarodnog i evropskog prava. Po tekstu usvojenog zakona potomci onih koji su, a opštepoznato je da su za vreme Drugog svetskog rata mnogi stanovnici Vojvodine bili prisilno mobilisani u okupacione vojske, silom bili u nemačkoj ili mađarskoj vojsci isključeni su iz restitucije“. “To je nepravedno. Jer, ne mogu svi biti stavljeni u isti koš. Neobično je u ovom zakonskom aktu i to da ako se već pripadnici okupacione vojske tretiraju jedinstveno, bez obzira na to šta je ko zapravo radio, da se ista merila ne primenjuju na ustaše, nedićevce, ljotićevce koji se ne smatraju delom okupatorske vojske samo zato što su sa ovog prostora a nisu došli sa strane“, objašnjava profesor Varadi.

On podseća da smo “imali puno mobilizacija i dobro znamo da i za vreme Miloševića, a to nam je još blisko i sveže, nije išao u vojsku samo onaj koji je hteo već i onaj koji je morao da se odazove pozivu na mobilizaciju“.

“Ako sada razlikujemo one koji su sami odlazili u ratove i one koji su tamo silom slani, zašto ne bi razlikovali i one koju su tokom Drugog svetskog rata dobrovoljno ušli u okupatorsku vojsku od onih koji su na to naterani. Okupatorska vojska ni onda nije bila obzirna već je mobilisala svakog“, navodi Varadi.

Tibor Varadi objašnjava i da ni rehabilitacija, pa čak i kada bi imali dokaz za to, nije dozvoljena.

On kaže i da je “rehabilitacija moguća za neku osudu koja nije pravedna. Ako je neko odveden na ruski front i tamo poginuo od čega bi se on rehabilitovao? Zbog toga što je prisilno odveden? Ako je neko osuđen bez razloga onda samo rehabilitacija ima smisla, ali od čega rehabilitovati nekog ko je prisilno mobilisan i kao pripadnik okupatorske vojske poginuo“.