Država još sabira sopstvenu imovinu

Generalni sekretar Vlade Tamara Stojčević, objašnjavajući zašto Srbija ni posle 10 godina od demokratskih promena ne zna šta je tačno njeno i koliko to vredi, navodi da je postupak knjiženja spor i da se nemali broj nekretnina i dalje vodi u zemljišnjim knjigama na narodne komitete ili narodne odbore, kao 1945.

"Komunistička vlast je, posle nacionalizacije i eksproprijacije, upisivala vlasništvo komiteta da bi se videlo da zgrade i zemlja više ne pripadaju predratnoj buržoaziji, i posle toga više nisu menjali upis vlasnika", kaže Stojčevićeva. Zgrade zidane kasnije, nisu ni upisivane, jer nikom nije palo na pamet da bi neko mogao da dovede u pitanje vlasništvo države nad imovinom. Tako, recimo, Sava centar u Beogradu nije upisan sve do 2000. godine!

"Da bi se država uknjižila, mora pred zemljišno-knjižnim sudom da pokrene komplikovan postupak i dokaže da je pravni naslednik vlasnika koji je poslednji upisan", kaže generalni sekretar Vlade.

Jedna od zgrada koja se još delom vodi na Narodni komitet opštine Savski venac jeste velelepna zgrada nekadašnje Beogradske zadruge, prvog srpskog društva za osiguranje. Zgrada u Karađorđevoj ulici 48 u Beogradu zidana je od 1905 do 1907. Ima četiri sprata i oko 1.000 kvadrata.

U jednom, manjem delu, koji i formalno pripada državi, useljena je Pravosudna akademija. Vlasništvo nad drugim, daleko većim delom, nije svojinski rešeno još od 1945. Tako se kao vlasnici pominju stari Geodetski zavod i Geokarta, ali i Narodni komitet.

U dvorištu su pomoćne zgrade u kojima danas žive neki ljudi. Ko su oni i da li imaju zaštićeno stanarsko pravo država nije uspela da utvrdi, jer kad je slala ljude na teren, niko nije hteo da im otvori vrata. Ozbiljnije mere, pak, nije mogla da preduzima, jer još nije zvanični vlasnik.

"Na ovu zgradu nam je pažnju skrenuo ombudsman Saša Janković, jer je bilo pritužbi da se u zgradi održavaju žurke. Osim toga, unutra je neka italijanska ekipa snimala film, ali niko ne zna ko im je za to dao dozvolu", kaže Stojčevićeva. Tako su za potrebe snimanja isečeni predratni, gravirani radijatori, a nehotice je polomljen i jedan kip.

Vrednost zgrade kao spomenika kulture je neprocenjiva, a, po rečima Stojčevićeve, ona ima najlepšu šalter salu sa oslikanim staklima u Srbiji. Zdanje je, međutim, strahovito propalo, jer od Drugog svetskog rata u njega niko nije ulagao.

"Očekujemo da će se do sledeće godine rešiti imovinski odnosi i da će se država upisati kao vlasnik, posle čega će moći i da je obnovi. U njoj bi trebalo da bude smeštena većina nezavisnih i regulatornih tela" , zaključuje Tamara Stojčević.