Bez plate živi 1,5 miliona ljudi

Prosečno domaćinstvo u Srbiji mesečno raspolaže sa 46.156, a troši 40.056 dinara, kaže zvanična statistika. U primanjima je glavna stavka plata.

Šta ako, međutim, odjednom presahne stalni izvor prihoda porodice, ako se dobije otkaz ili firma propadne? Koliko prosečno domaćinstvo može živeti na „aparatima za disanje“, kolike rezerve ima za „ne daj bože“?

Jedno je izvesno: već najmanje milion i po građana Srbije preživljava bez plate. Oko 720.000 na nju nema pravo jer su nezaposleni, oko 350.000 radnika redovno radi, ali zarađenu platu čeka najmanje tri meseca, a nekada i više od godinu dana. Tu je još i oko 440.000 poljoprivrednih proizvođača i preduzetnika koji žive od onoga što proizvedu. Kada se, odjednom, ostane bez plate, najlogičnije je posegnuti za ušteđevinom. Ima li je? Koliko god to delovalo nelogično - u stalnom je rastu. Na kraju septembra je iznosila 711,4 milijarde dinara - za 10,6 milijardi je bila „vrednija“ nego na početku godine.

U broju štednih partija, to je - 5.207.203. Koliko je tu stvarno štediša, pošto jedan građanin može imati koliko hoće partija, ne zna se. Ni koliko je među njima građana Srbije, takođe se ne zna.

Nešto približniju sliku daje istraživanje Erste banke, s kraja prošle godine. Oni su utvrdili da u Srbiji građani cene štednju, ali je „primenjuje“ svega - 22 odsto. Ostatak ne može, jer mu na kraju mesece ne pretekne novca.

Iz ovoga se može zaključiti da otprilike petina zaposlenih, njih oko 370.000, marljivo štedi. Polovina njih, kaže isto istraživanje uspe da prikupi 50 evra mesečno, 18 odsto od 50 do 100 evra, a desetina između 100 i 200 evra. Svi zajedno u proseku - 82 evra.

Pritisnut novonastalim okolnostima, gubitkom plate, štediša bi za mesec skromnog života potrošio pola godine štednje. A za nešto pristojniji - čak godinu dana odvajanja.

Berzanska ulaganja nisu „kec“ u rukavu većine građana Srbije. Preciznih statističkih podataka nema, ali se procenjuje da je svega oko 20.000 građana trgovalo na berzi.

"Veliki broj njih je došao kada je berza bila na vrhuncu, krajem 2006. i početkom 2007. godine. Plaćali su akcije po najvećim cenama i na kraju pretrpeli gubitak. Bolje bi prošli da su kupovali poslednjih godinu, dve. U Srbiji nema puno profesionalnih investitora i stanovništvo je generalno slabo edukovano", objašnjava Nenad Gujaničić, broker u Sintezi.

Ma koliko edukovani bili, istina je da bi im prinos sa berze teško nadoknadio gubitak redovnih prihoda. To nije ni mesto na kome bi se brzo moglo zaraditi.

"Ulaganja na berzi su dugoročna. Treba računati na minimum od tri do četiri godine", objašnjava Gujaničić i dodaje da je izvesno da je prinos na berzi veći od bankarske kamate na štednju, ali je i rizik veći. Nimalo zanemarljiva kategorija, a podstanari to najbolje znaju, su - stanodavci. Lokal ili stan na pristojnoj adresi mnogima u Srbiji donosi značajan prihod. Njihov je broj „neuhvatljiv“. Procena je da je samo u Beogradu 100.000 podstanara, što znači da ima najmanje 50.000 stambenih jedinica koje se izdaju.

Podaci iz popisa stanovništva, doduše još iz 2002. godine, otkrivaju da je tada u Srbiji bilo ukupno 676.669 stanova. U 546.824 su živeli vlasnici. Kao podstanari izjasnilo se 37.681 domaćinstvo, a kao rođaci vlasnika - 38.690. Zakupaca je bilo 17.811.

Nešto manje od 100.000 porodica u Srbiji tako svakog meseca ima zaradu od stanarine. Koliko bi izdržali da žive samo od nje, posebno je pitanje. Prestonički stanodavci bi od rente sigurno pregrmeli makar pola meseca, jer nema pristojnog stana čiji je zakup manji od 200 evra.

Deo ili celokupne prihode od poljoprivrede u Srbiji ima oko 700.000 građana. U Asocijaciji poljoprivrednika Vojvodine, međutim, ističu da je među njima mnogo više onih koji imaju makar jednog člana koji zarađuje negde platu ili prima penziju.

"U poljoprivredi novac stiže sezonski. Kada imamo novca ulažemo dalje, a kada nemamo, onda se zadužujemo", kaže Miroslav Kiš, predsednik ove asocijacije.

On dodaje da "u brojci, kojom barataju nadležni, mnogo je više ljudi koji imaju bašticu, jednog konja ili kravu, nego velikih proizvođača. Ako domaćinstvo ima hektar, dva zemlje i mora da živi samo od toga, bilo bi u kategoriji socijalnog slučaja. Da bi porodica živela skromno, pod uslovom da nema dete na školovanju, treba da ima najmanje deset hektara zemlje i dve krave. Ako ima studenta, za pristojan život treba 20 hektara zemlje i još 30 hektara u zakupu. Bez toga bi se teško vezao kraj s krajem".

Koliko god bile male i nedovoljne, činjenica je da su plate, iz legalnih i „sivih“ tokova, kao i penzije, najvećem delu stanovništva Srbije jedini izvor prihoda. Mali je procenat onih koji bi mogli duže da žive od prikupljenog u „slamarici“, a takvima je, uostalom, izvor prihoda retko ugrožen.