Čitava Srbija se seli u Beograd

Uzrok je, slažu se sociolozi i ekonomisti, neuporedivo bolji kvalitet života i mogućnosti u prestonici nego u drugim gradovima i selima po Srbiji.

Kada se za parametre uzmu nezaposlenost, investicije i razvoj infrastrukture, zaključak je da se najbolje živi u Beogradu.

Ako se razmatraju i životna sredina, zelenilo i udisanje čistog vazduha, u boljoj je poziciji seoska sredina. Međutim, u Srbiji suočenoj sa osnovnim egzistencijalnim problemima, malo ko mari za ekologiju.

Hleba je, činjenice pokazuju, više na ulicama metropole nego po sokacima i pašnjacima, ili u propalim industrijskim centrima. Osim toga, utisak da “sve pare idu u glavni grad” dominantan je kod građana u unutrašnjosti.

"Nema dileme da se najbolje živi u Beogradu, pa nije čudo što prestonica iz godine u godinu 'raste'”, kaže Saša Paunović, predsednik Stalne konferencije opština i gradova i dodaje da veće mogućnosti zapošljavanja, makar uz skupe troškove stanovanja, mnoge “teraju” u Beograd.

"S druge strane, oni koji žive na selu uglavnom imaju krov nad glavom i mogu da se prehrane od svoje proizvodnje, ali su im nedostupne, recimo, kulturne i zdravstvene ustanove, a lokalni putevi su u katastrofalnom stanju", dodaje on.

Kako Paunović kaže, najteži je život u manjim gradovima u unutrašnjosti. Tamo gde je propala industrija, najveća je i nezaposlenost.

"Kruševac, Kraljevo, Vranje, Leksovac, Vladičin Han, samo su neki sa spiska mesta u kojima je stanovništvo masovno bez posla. Situacija u ovakvim gradovima mnogo je lošija nego u selima. U njima se vodi borba za preživljavanje", kaže Paunović.

Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da je najviša stopa nezaposlenosti u Beloj Palanci, Batočini, Bojniku, Novom Pazaru, Loznici i Leskovcu - između 40 i 60 odsto, a u Kragujevcu i Kruševcu je oko 30 odsto. Najniža registrovana stopa nezaspolenosti je u Beogradu - 13,4 odsto.

A oni koji rade, u Beogradu, u proseku, zarađuju za 25 odsto veće plate nego u ostatku Srbije. Poslednja istraživanja pokazuju da se skoro polovina svih zarada u Srbiji isplati u Beogradu i Novom Sadu.

Oko tri četvrtine Srbije čine ruralna prostranstva, na kojima živi približno polovina stanovništva. Kako stručnjaci i statistika pokazuju - nekvalitetno. Srpsko selo pravi je primer neujednačenog razvoja Srbije. Zato Republički zavod za statistiku svedoči o “nestanku” sela. Od oko 4.800 sela u 200 nema stanovnika, a u još toliko nema mlađih od 25 godina - podaci su sa poslednjeg popisa 2002. godine.

Svako četvrto selo je pred izumiranjem. U čak 702 naselja u Srbiji živi manje od stotinu stanovnika, a prosečna starost je oko 70 godina. U čak 352 naselja živi manje od 50 meštana, a 350 imaju između 50 i 100 stanovnika. Statistika kaže i da u selima trenutno ima 200.000 praznih kuća.

Manje od 40 odsto seljaka bavi se poljoprivredom. Samo je lane ostalo neobrađeno 600.000 hektara njiva, pa je nekada uređenim atarima već ovladala divljina.

"Stanje u selu danas je lošije nego pre 15-20 godina. Poljoprivreda je u izuzetno teškom položaju. Seljak nije u stanju da opstane, naročito sada kada je tržište preplavljeno poljoprivrednom robom iz uvoza", kaže sociolog sela Milovan Mitrović.

Stalno se priča da opstanku sela može da doprinese ravnomerni regionalni razvoj i ruralno preduzetništvo. Ekonomista Goran Nikolić smatra, međutim, da država nema računa da zaista ulaže u infrastrukturu sela. "Ona se uništavaju više od pola veka i nema načina da se tu nešto popravi. Razvoj sela je moguć jedino u Vojvodini i na severu Srbije", dodaje on.

Uprkos saobraćajnim gužvama, stresovima, zagušljivom gradskom prevozu, “divljim deponijama”, čini se da bi, ipak, svi da se udome u prestonici. Danas je Beograd, bez konkurencije, najprivlačniji za život. U njemu ima posla i za obrazovane i neobrazovane. Glavne investicije su se slile u metropolu. I tako će biti dok god politički govori o decentralizaciji i regionalnoj ravnomernosti budu samo prazna priča.