Milion penzionera prima do 200 evra

Toliki iznos "ne prebacuje" ni 33.600 penzionisanih privatnika,dok su ubedljivi rekorderi u rvanju sa siromaštvom bivši poljoprivridneci.

Njih 220.000 je teške i iscrpljujuće poslove u voćarstvu, stočarstvu i obradi zemlje zamenilo za penziju koja u proseku nije veća od 8.100 dinara.

Zamrznute penzije u oktobru 2008. odlediće se tek u aprilu iduće godine i tek tada će najstariji zatvoriti krug od tačno 30 meseci kako penzioneri gledaju identične i skromne iznose na svojim čekovima. A oko milion penzionera u svojim buđelarima već godinama ne prebrojava više od dvesta evra mesečno.

"Penzionerima nikada nisu ovoliko dugo zamrznuta primanja", kaže i Milan Nenadić, član Upravnog odbora Fonda PIO i predsednik Saveza penzionera Vojvodine.

"A kada pogledamo sva poskupljenja, jasno je koliko su porasli troškovi života. Od tada do danas inflacija je sigurno zabeležila rast od 15 odsto. Sve je to uticalo na standard najstarijih, koji sve duže žive kao da su na socijalnoj pomoći, a ne kao da su zaradili svoje penzije", navodi Nenadić.

Samo u poslednjem mesecu cenovnici se sve češće menjaju. Prepravljene cene, naravno, plaše one koji ionako jedva sastavljaju kraj sa krajem. Poskupelo je brašno, hleb, mleko, jogurt, sir, ulje...

"Kada dobijete penziju od, recimo, 10.000 dinara i platite samo račun za struju, telefon i komunalije, šta vam ostane? E, tako žive hiljade najstarijih, a to je strašno", priča Nenadić.

On kaže i da nisu tačne ni priče nekih nazovi ekonomskih analitičara da svako dobija koliko je zaradio, jer imate obućara sa stažom od dvadeset godina, koji danas dobija mizernu penziju, istu kao i socijalnu pomoć ili veću tek za hiljadu, dve. Gde je tu pravda?

Novi zakon - bolji ili gori za penzionere?

Prema Nenadićevim rečima, penzioneri su naviknuti da trpe, ali samo kada imaju nadu u bolje sutra. Ona je, po svemu sudeći, u ovom vremenu izostala. Jedan od krivaca je i predlog zakona o PIO, koji će, kaže Nenadić, dodatno osiromašiti penzionere. Oko 102.000 dinara mesečno danas podižu oni koji su u društvenim preduzećima proveli više od 42 godine radnog staža, kao i nosioci partizanskih spomenica. Njihov je broj, ističu u Fondu PIO, zanemarljivo mali.

U predlogu stoji da bi se penzije ubuduće usklađivale samo sa inflacijom i, izuzetno, ako bruto društveni proizvod poraste iznad četiri odsto.

"Koliko on „skoči“ toliko bi se podigle i penzije, što je apsurdno i nepravedno. Naš je predlog da ostane „prelazna odredba“ koja predviđa da se u 2011. i 2012. penzije podižu čim BDP poraste, bez obzira koliko, a samim tim da se penzije podignu za 50 odsto od procenta rasta BDP-a. Tako bi država imala koristi, a i penzioneri ne bi bili zakinuti", navodi Nenadić.

U ovom savezu dodaju da je predložena odredba o usklađivanju, koja bi se primenjivala od 2012, napisana sasvim na štetu najstarijih jer bi se, zapravo, tek od te godine mogao očekivati značajniji rast BDP-a, a novo rešenje bi baš tada zakočilo osetnije povećanje penzija.

Nema zaštite od urušavanja standarda

U novom predlogu izmena i dopuna zakona o PIO nema nijednog zaštitnog mehanizma koji bi sprečio dalje urušavanje standarda.

"Penzije će, sasvim sigurno, i ubuduće kliziti nadole", nastavlja Nenadić.

"I sada gotovo svi bivši poljoprivrednici žive od 8.000 dinara mesečno, što je samo malo veći iznos od zvanične socijalne pomoći. A više od 600.000 živi sa manje od 15.000", kaže on.

Ni najava da će najugroženijima država obezbediti jednokratnu pomoć nije preterano razveselila armiju osiromašenih. Mogu se čuti mnogobrojne kritike ove ideje, a većina ih se odnosi na račun „pravednosti“. U penzionerskim organizacijama kažu da se poklonu u zube ne gleda, ali da jedna kanta ne gasi požar.

U međuvremenu, zaposleni u državnim službama se već uveliko „časte“ sa 5.000 dinara koje im je država dodelila u okviru socijalne pomoći, iako im se plate kreću do 50.000 dinara (što je gornji limit za dodelu novca), dok penzioneri svoj bon još čekaju. Iako je sasvim očigledno da je upravo ovim bivšim radnicima pomoć potrebnija nego onima koji i dalje zarađuju, prvobitno im je bio namenjen upola manji iznos. Potom su produženi rokovi, a sada se i javni dug podelio na dve rate.

"Od pomoći koju nam je država namenila, ne može se nabaviti ni ogrev, ni zimnica", kaže Svetlana Zarić, penzionerka iz Beograda, koja je radni vek odradila u državnoj firmi.

"Ne mogu da nam obezbede ni ono što smo pravedno odradili, a kamoli da se nadamo milostinji. A da se u nju uzdamo, ostale bi nam i prazne tegle i hladni šporeti", navodi ona.