Rumuni grade srpske brodove

Beograd -- Brodogradilište „Rajna Dunav” angažovalo 90 radnika iz Rumunije koji svakog dana prelaze granicu, jer naši varioci i brodomonteri neće da rade za 300 € mesečno.

Oko 90 varilaca i brodomontera dolaze u brodogradilište "Rajna Dunav" iz Turn Severina i okolnih mesta i rade na poslovima vrednim oko pet miliona evra. Tehnički direktor kladovskog brodogradilišta Željko Mijatović kaže da do kraja godine treba da isporuče holandskom partneru sedam brodova, a naredne još tri, dužine od 86 do 135 metara.

U Kladovu nisu mogli da pronađu varioce i brodomontere, a oni koji su se prijavili, uglavnom su odlazili posle nekoliko dana, pa je spas pronađen u susednoj Rumuniji, gde dva velika brodogradilišta, u Turn Severinu i Oršavi, nemaju previše posla. Ono prvo, vidi se sa obale Kladova. Zvrji prazno.

„Bili smo prinuđeni da uzmemo Rumune. Oni su već uhodani, iskusni su majstori, a s obzirom na to da imamo ogroman posao, praktično serijsku proizvodnju brodova, procenili smo da je racionalnije angažovati Rumune, nego da uzimamo ljude bez iskustva u novogradnji”, navodi Mijatović.

Ovo holandsko-rumunsko brodogradilište u Kladovu stavljeno je pred svršen čin zbog činjenice da u bajkovitom gradu na Dunavu nije bilo interesovanja za ove teške poslove, i pored redovne plate od oko 300 evra. U vreme opšte nezaposlenosti, gotovo da niko nije želeo stalan i siguran posao.

Filijala nacionalne službe za zapošljavanje takođe organizuje svake godine prekvalifikaciju za mašinska zanimanja, po čijem završetku kandidati dobijaju atest s kojim mogu da rade i u inostranstvu. I za ovu obuku je malo zainteresovanih.

U nekoliko navrata smo sa filijalom NSZ pokušali da obavimo obuku mladih iz Kladova za brodarske poslove. Najpre smo samostalno obučili dvadesetak brodomontera i 12 varilaca. Zatim smo sa NSZ obučili 15 brodomontera i 10 varilaca. Nažalost, obuka se završila tokom početka krize i neredovnog posla u brodogradilištu, ali, iz grupe od obučenih varilaca, zaposlila su se samo četvorica. Ostali neće da rade, teško im je. Ove godine smo opet pozvali desetoricu varilaca, a na posao su se javila – samo dvojica! Onda smo raspisali konkurs za obuku pet brodomontera i četvoricu varilaca, a na konkurs su se javila samo trojica, pa nismo mogli da počnemo sa obukom”, nabraja Mijatović, ukazujući da je stav kompanije sa većinskim učešćem holandskog kapitala, „da u brodogradilištu rade ljudi iz Kladova”.

„Pokušavamo da stvorimo novu radnu snagu, ali nje nema. Ipak ne odustajemo. Tražili smo od tehničke škole u gradu da otvori jedno odeljenje za brodograđevinske poslove, jer su u Kladovu otvorene još dve holandske kompanije i tek će biti posla. Jedna gradi cevovode za brodove, druga brodski nameštaj”, kaže Mijatović.

Proizvođači brodova nisu jedini koji muku muče sa radnom snagom u Kladovu. Vlasnik hotela „Akva star denjub” Mileta Adžić dugo traži dobrog recepcionara, a još ga nije našao. Juri konobare, a dobija bravare. Zaposlio je njih osmoricu, a jednog je pronašao čak u Pirotu.„Nemam izbora. Predložio sam srednjoj školi u Kladovu da otvori jedno odeljenje za konobare, a oni otvaraju razred za turističkog tehničara. Meni trebaju kuvari, konobari, sobarice…Mislim da ljudi ovde nemaju ambicija da rade i napreduju”, tvrdi Adžić.

Sredovečni brodomonter Georgi Coba iz Turn Severina nema problem sa teškim uslovima rada i svakodnevnim prelaskom državne granice. Više od 25 godina je radio u rumunskom brodogradilištu.

„U poslednje vreme smo u Rumuniji stali sa poslom. Bolje je da radim u Srbiji, nego da sedim kod kuće. Iskoristim priliku, pa u Kladovu kupim sokove, supe, hleb, pivo i, naravno, pljeskavice”, smeje se Georgi.

On je navikao da se provlači krz brodske čelične hodnike i na minus 10, i na plus 40, ali ni kod njega ne primećuju se nikakvi znaci potištenosti, koje primećujem na ulicama Kladova kod mladih, koji na pitanje zašto neće da rade u brodogradilištu, gotovo jednoglasno odgovaraju: „Nismo ludi da crknemo za 300 evra”.

Kontrolor brodograđevinskih radova Mirjana Lapadanović, dama u radničkom odelu koja stavlja svoj potpis kada se porinu brodovi, kao potvrdu da su prošli sve inženjerske provere, posle 27 godina u ovom poslu, razume zašto gotovo niko od njenih mladih sugrađana neće da kroči u brodogradilište.

„Ovo je gastarbajterski kraj pa se deca ili spremaju da beže odavde, ili planiraju da žive od deviza iz inostranstva. U brodogradilištu nije kao u butiku ili kazinu”.