Kako ne proćerdati pare od Telekoma

Marjanović je imao glavnog pregovarača Mišu Beka, a Cvetković i nema ministra za privatizaciju. I konačno, Marjanovićeva vlada je novac od prodaje Telekoma potrošila za namirivanje penzionera i radnika u javnim preduzećima, dok Cvetković najavljuje formiranje budžetskog fonda za gradnju infrastrukture.

A početak izgradnje puteva od para dobijenih prodajom Telekoma pašće baš u vreme priprema za naredne izbore.

Kada je 10. juna 1997. na račun Fonda za razvoj Srbije u Beogradskoj banci na Kipru (BB Cobu Cyprus) leglo 1,536 milijardi nemačkih maraka, koliko su za kupovinu akcija Telekoma Srbija uplatili italijanski STET i grčki OTE, malo ko je verovao da je Slobodan Milošević ovom transakcijom “kupio” još tri godine vlasti.

Za konsalting u prodaji Telekoma Srbija, banka Natvest, u kojoj je kao visoki funkcioner radio bivši britanski ministar inostranih poslova Daglas Herd, naplatila je 28,5 miliona maraka, a koliko je Miloševićev “posao stoleća” koštao u provizijama koje su pokupili pojedinci raznih nacionalnosti, pre svih srpske i italijanske, nikada nije utvrđeno.

Ali zato se pouzdano zna da je skoro polovina novca od prodaje Telekoma potrošena na isplatu penzija, trećina je otišla na isplatu plata u RTB-u Bor, “Zastavi” i sličnim firmama, dok je ostatak “proknjižen” preko Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Aktuelna vlast tvrdi da će ovoga puta sve biti drugačije. Novac od prodaje Telekoma, a procena je da se za 40 odsto akcija može dobiti između milijardu i milijardu i po evra, neće se trošiti na plate, penzije i stranačke kampanje, poručio je premijer Cvetković, i najavio formiranje posebnog budžetskog fonda iz kog će se finansirati infrastrukturni projekti.

Ako bude tako i pare zaista odu na gradnju autoputa, opravku železničke mreže ili reformu penzionog sistema, biće to mnogo korisnije za državu nego da Telekom ne prodaje, piše u svom blogu nezavisni konsultant Saša Radulović. Ali ako pare odu u potrošnju, spasavanje „Jata“, povećanje plata i penzija, kupovinu žirafa, onda Telekom ne treba ni privatizovati, uveren je Radulović.

I ekonomisti koji su apsolutno protiv prodaje Telekoma, poput Mlađena Kovačevića, svoje protivljenje obrazlažu upravo niskom efikasnošću u trošenju sredstava od dosadašnjih privatizacija. I drugi stručnjaci se pribojavaju da bi gro para mogao „biti upotrebljeno za sanaciju ogromne budžetske rupe i finansiranje lokalnih projekata koji su značajan elemenat kampanje za naredne izbore“. Dakle, stručna javnost baš i ne veruje premijerovim obećanjima. Iako je nameri Vlade da uloži novac u izgradnju infrastrukture teško prigovoriti, s ostvarenjem te namere postoje i te kakvi problemi. Sam ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić priznao je da čak i na glavnom putnom pravcu – Koridoru 10 – još uvek ima deonica za koje nije urađen glavni projekat, niti je obavljena eksproprijacija zemljišta. Ako je to tako, onda je sumnja u prave motive vlasti da proda Telekom sasvim opravdana.

„Matrica svih ovakvih projekata su izbori i polemika oko pravaca gradnje puteva je zapravo predizborna svađa“, izjavio je nedavno Mrkonjić. A njegov stranački kolega, ministar prosvete Žarko Obradović, na pitanje hoće li tražiti deo novca od prodaje Telekoma za obrazovanje, odgovara: „Naravno.“

Po svemu sudeći, spisak projekata koji će konkurisati za novac od prodaje Telekoma biće dug i raznovrstan, a raspodela tog novca slučajno će se poklopiti s pripremama za redovne parlamentarne izbore 2012. godine. Kako se izbori budu približavali, verovatnoća da se ta raspodela pretvori u klasičnu kupovinu birača rašće geometrijskom progresijom, o čemu nedvosmisleno svedoče citirane izjave ministara. A za sve to vreme stopa korupcije biće konstantna, ni manja ni veća nego u zemljama EU gde višak trošenja po osnovu korupcije čini oko 20 odsto ukupne vrednosti javnih nabavki. Dakle, ako od Telekoma dobijemo milijardu, gotovo je izvesno da će razne provizije progutati stotinak miliona evra ili više od pola mosta od Zemuna do Borče. I to se podrazumeva, pa stručna i ostala javnost isključivo polemiše o tome kako će se trošiti ono što preostane nakon odbitka provizija.

Kao da su se svi pomirili s činjenicom da veća transparentnost od one koja je ostvarena posle petooktobarskih promena 2000. nije moguća. Svi, osim najkrupnijih kapitalista koji su, upregnuvši u svoja kočija i predstavnike sindikata, istakli zahtev vlastima da novac od prodaje Telekoma, umesto u izgradnju puteva, uloži u reindustrijalizaciju koju će oni lično podržati.

Tako Vlada pred sobom ima dve mogućnosti – da se novcem od Telekoma sama dodvori biračima ili da taj isti novac prvo “pozajmi” biznismenima koji će kasnije za njen račun kupovati te iste birače.

S obzirom na sastav vladajuće koalicije, za očekivati je da ćemo prisustvovati kompilaciji obe varijante. Time bi Vlada, bar delimično, demantovala one koji tvrde da je sve isto kao pre 13 godina. Premijer se opet zove Mirko, suma je približno ista, samo u evrima, čak je i Beko tu, među onima koji traže da se ne grade putevi. Samo su provizije povećane.

Velika slanina, mnogo glodara

"Ako se bilo ko protivi privatizaciji Telekoma zbog korupcije, taj će sigurno biti u pravu. U zemlji gde pravosuđe ne funkcioniše, ne znam kako bi tako velika “slanina” ostala netaknuta, pored toliko glodara? Kada javna preduzeća, odnosno partije, sprovode javne nabavke, na njima će garantovano pobeđivati njihovi politički prijatelji i mecene. A to nije jednokratni događaj, kao što je privatizacija, već stanje koje bi, bez privatizacije, važilo – zauvek. A na građanima je da biraju šta im se više dopada – svakodnevno partijsko bezakonje ili jednokratna privatizacija, posle koje nema partijskih javnih nabavki, nema donacija partijama pred izbore, ili ostalih formi korupcije kojima ne znamo ni ime ni oblik, niti ćemo ih ikada otkriti", kaže Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.