Radnici bi i otpremnine i posao

Godinu dana radnici Zastave elektro protestovali su tražeći od države da dovede novog vlasnika i pokrene proizvodnju. Blokirali su puteve, demonstrirali ispred Vlade, pretili da će se iseliti u Ameriku, spavali po holovovima, štrajkovali glađu. Kada je država dovela kompaniju koja proizvodi za Kiu i Hjundai, 284 radnika odbijaju da rade tražeći otpremnine.

U ovom šumadijskom tranzicionom vodvilju uočljiv je još jedan paradoks: prema nezvaničnim planovima južnokorejske multinacionalne korporacije, kome je država ponosno uručila vlasnički list, uz obećanje iz kupoprodajnog ugovora o bar 1000 novih radnih mesta, proizvodnja bi trebala da počne 1. maja. Na međunarodni praznik rada, radnika u „Juri” možda neće biti.

Predsednik samostalnog sindikata fabrike Slobodan Gajić kaže da je opšti konsenzus radnika da odu iz kompanije motivisan golgotom koju su prošli tokom prethodne privatizacije. I Gajić se prijavio za otpremninu.

"Radnici se s pravom plaše da će ostati bez hleba i 300 evra po godini staža. Kada su fabriku kupili prethodni vlasnici, bili smo šikanirani i ponižavani, radeći za 11 hiljada dinara mesečno. Radnici su sada obavili razgovore s novim poslodavcem iz Južne Koreje. On nam je rekao da od nas traži da budemo požrtvovani i odani kompaniji. Ali, svi ćemo biti na probnom radu, pa ko zadovolji–ostaje. Država, međutim, treba da predloži poslodavcu – ko ne prođe probni rad, neka bar uzme otpremninu. U proizvodnji gotovo da nema zaposlenog sa manje od 22 godine staža. U proseku, to je suma od sedam, osam hiljada evra po čoveku. Dakle, zašto da rizikujemo? Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani", kaže Gajić.

Govoreći o detaljima pregovora s direktorom „Jura korporacije Srbija” Lukasom Džangvu Namom, ostali radnici koji nisu želeli da se predstave, napominju da se u Rači odvija prava igra nerava oko otpremnina.

Korejac, naime, zahteve za otpremninom shvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga. Radnici, već prekaljeni u borbi sa vladom, hoće da izvuku najviše što mogu, verujući da će poslodavac shvatiti da ipak nije došao u Nemačku, nego u Srbiju.

Otpremnine, pa posao za veću platu

Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje, strategija radnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da obnovi proizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskog prostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima, iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, odu na biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku.

To je prećutni dogovor između svih učesnika u ovom poslovnom dilu, s tim da, kaže nam jedan od učesnika, Južnokorejac još ne može da poveruje u to. Čovek smatra da je to nemoralno, da se kosi s njegovom poslovnom praksom i životnom filozofijom, dok radnici navode svoju školu mišljenja: „Šta je tu problem, ako se može?”

U ovom tranzicionom blefu karta je u rukama radnika. Otpremnine će ionako platiti država, uz već postignuti dogovor da vlada takođe finansira nove vlasnike sa po 4.500 evra za svakog radnika.

Prema prvim najavama, „Jura” će zadržati 200 radnika, a do kraja godine uposliti još 800. Na birou rada u Rači, varoši sa oko 4.000 stanovnika, trenutno je više od 1.000 nezaposlenih, mada se poslednjih dana u ovu opštinu prijavilo još oko 450 novih stanovnika iz okolnih gradova, kako bi eventualno ušli u „Juru”. Međutim, stari „šljakeri” igraju na još jednu kartu, njihovu višegodišnju praksa u auto-industriji.

Vlada spremna na kompromis zbog supruga predsednice srpskog parlamenta?

Tomislav Veljković, sindikalni tribun iz Rače koji je vodio jednogodišnji bunt radnika, podseća da je šef konzorcijuma prethodnih vlasnika bio Ranko Dejanović, suprug predsednice srpskog parlamenta Slavice Đukić-Dejanović, i da je upravo to razlog zbog kojeg vlasti u Beogradu, zarad očuvanja koalicionog mira, pristaju na kompromis. Naime, upravo je vođenje „Zastave elektro” u tom periodu bilo u najmanju ruku sporno i izazvalo je ogromno nezadovoljstvo radnika, što je i primoralo Dejanovića da septembra prošle godine vrati svoje akcije državi.

Tada je na mesto v. d. tehničkog direktora, po odluci radnika i ministarstva za ekonomiju, došao Dejan Stojanović, bivši generalni direktor iz doba društvene svojine. Dejanovića su otpustili jer se nije slagao sa poslovnom politikom novog vlasnika.

"Ova fabrika je pravila kablove i instalaciju za sve što se kotrljalo u SFRJ, od zastave do FAP-a. Pred prvu privatizaciju, krajem 2005. godine, bili smo najbolji isporučilac elektro-opreme u grupaciji „Kandi”, za programe bele tehnike. Kada smo radili sa američku kompaniju „Delfi”, proizvodili smo kablove za „Porše”. Zato, što se tiče znanja i sposobnosti radnika, oni nemaju čega da se plaše. Za razliku od konzorcijuma koji je kupio firmu za 27,7 miliona dinara, što znači za džabe, vlasnici iz Južne Koreje su platili tri miliona evra i misle da ulože još osam. Kada je gospodin Nam gledao fabriku, lično je otvorio svaku kutiju za osigurače. Zato mislim da je ovde reč o razlici u mentalitetu. I poslovnom i životnom ", kaže Stojanović, koji je prisustvovao većini razgovora sa radnicima.