Penzijski sistem pred kolapsom

Izvesno je samo jedno - kasa je odavno šuplja. Sedamdesetih godina je za jednog penzionera radilo petoro zaposlenih, a višak para uložen je u najmanje 200 zdravstvenih centara, desetine škola, rudnika, radnih organizacija, puteve, a u 35 opština izgrađena je celokupna vodovodna i kanalizaciona mreža. Danas za 1,6 miliona penzionera radi 1,8 miliona zaposlenih.

Drastično urušavanje ove proporcije osnovni je razlog što se penzijski sistem Srbije održava na principu protočnog bojlera (što uđe odmah i izađe) ili, kako to vole da kažu stručnjaci - „međugeneracijske solidarnosti“.

„Za čak 600.000 zaposlenih poslodavci prijavljuju niže zarade, pa plaćaju i manje doprinose nego što bi trebalo. Ostatak im daju na ruke. A i to što uplaćuju ne čine redovno. Kada se doda činjenica da ogroman broj ljudi i dalje radi u sivoj zoni, jasno je da se od doprinosa ne mogu pokriti rashodi“, objašnjava Đuro Perić, zamenik predsednika Upravnog odbora Fonda PIO i predsednik Saveza penzionera Srbije.

Zato je dug prema Fondu PIO ogroman. Najmanje sto milijardi dinara, ne računajući kamate, državu je koštala nonšalantnost poslodavaca. Ovoliko novca će, poređenja radi, u ovoj godini potrošiti vojska i policija zajedno!

Država ne pokazuje ni snagu ni volju da se sa ovim problemom suoči. Ukinut je Zavod za obračun i plaćanje, čime je nestao i svaki oblik kontrole platnog prometa. Danas se u koštac sa neažurnim poslodavcima hvata samo Poreska uprava, ali traljavo. Skoro 700 inspektora svakodnevno kontroliše uplate i ispisuje na hiljade naloga za prinudnu naplatu, ali su rezultati gotovo nevidljivi.

Novac se teško vraća u republičku kasu jer je skoro polovina firmi stavila katanac na vrata, mnoge su pod stečajem ili likvidacijom, a nije ni malo primera u kojima gazde zatvore radnju pod svojim imenom i ponovo je otvore na bratovo, majčino, ženino...

Budžet u pomoć

Zakonom o budžetu Srbije za 2010. godinu predviđeno je da se smanje rashodi PIO fonda ukoliko se ne sakupi dovoljno para od doprinosa, odnosno tačno onoliko koliko je navedeno u finansijskom planu za ovu godinu. A očekivanja su izražena u milijardama.

Do decembra će osiguranici bivšeg fonda za zaposlene prikupiti 227 milijardi dinara, samostalni preduzetnici 18 milijardi, a poljoprivrednici svega dve. Ovim novcem će se pokriti malo više od polovine planiranih rashoda. I tu u pomoć priskače država. Više od 200 milijardi biće dotirano iz budžeta i time će Republika sa čak 46 odsto novca učestvovati u troškovima Fonda.

Planirani rashodi Fonda PIO, prema planu za ovu godinu, iznose 470 milijardi dinara. Na staračke, invalidske i porodične penzije potrošiće se 396 milijardi dinara, što je 84 odsto ukupnih rashoda i izdataka. Ovakvim gestom država će praktično postati akcionar i samih penzionera, najavljeno je iz Upravnog odbora Fonda.

Dva povezivanja

U situaciji kad se doprinosi plaćaju više fakultativno nego obavezno, mnogi radnici gomilaju rupe u stažu i time odlažu penzionisanje. Kako bi se pomoglo onima koji su za to najmanje krivi, država je dva puta priskakala u pomoć radnicima povezavši im staž. Mnogi ekonomisti, međutim, ocenjuju da je time, barem delimično, nagradila i neažurne poslodavce.

Prvo povezivanje Vlada je sprovela pre pet godina. Tada je popunila rupe u stažu od 1991. do 2003. godine. Prema podacima PIO fonda, zahteve za povezivanje staža podnelo je oko 360.000 ljudi, a pozitivno rešenje dobilo je njih 264.000. Radnicima je uplaćeno 556.000 godina radnog staža, što je državu koštalo 18,6 milijardi dinara!

Većina novca nije vraćena u državnu kasu. Ovo povezivanje, ma kako bilo skupo, stručnjaci iz „socijale“ smatraju opravdanim, jer se radilo o propustima kada je Srbija bila pod sankcijama.

Oko drugog povezivanja su, međutim, mišljenja podeljena. Procenjuje se da će najmanje 55.000 radnika, kojima nisu uplaćivani doprinosi od 1. januara 2004. do 30. juna 2009. godine, državu koštati najmanje 15 milijardi dinara. I dok „socijalna struja“ optimistično tvrdi da će sav novac biti vraćen, „tvrda struja ekonomista“ dodaje - malo sutra.