"Uzmu neplaćeno i nikad se ne vrate, a u Srbiji.."

Iločani se već godinama nadaju izgradnji brze magistrale, ali ona već godinama ne dolazi. Umesto toga – odlaze Iločani.

Nezaposlenost, niska cena rada, nesigurnost radnog mesta, sve su to uzroci zbog kojih ljudi napuštaju grad koji bi mogao da bude biser Srema.

„Ilok je prvenstveno vinogradarski kraj. Od većih privrednih subjekata, uz nadaleko poznate ’Iločke podrume’, imamo i niz malih, privatnih vinarija sa izuzetnim vinima, kao npr. traminac i graševina. Imamo i dve fabrike tekstila, ’Iteks’ i ’Tiko’, koje zapošljavaju par stotina, uglavnom žena. Postoji još i nekoliko vrhunskih ugostiteljskih objekata, porodičnih firmi i uglavnom poljoprivrednika“, priča o privrednim subjektima u Iloku gradonačelnica Marina Budimir, nestranačka osoba koja je čvrstim konsenzusom od oko 60 odsto glasova pre pet meseci došla na čelo najistočnijeg grada u Hrvatskoj.

Zatekla je prazan budžet, dugove i realnost da se ljudi iz Iloka ubrzano iseljavaju. Bez obzira na zatečeno stanje, odlučna je u stavu da nema mesta za malodušnost.

Na poslednjem popisu stanovnika 2011. godine, Ilok je, sa Šarengradom, Babskom i Mohovom, brojao oko 6.000 stanovnika. Gradonačelnica (oprezno) procenjuje da ih je sada oko 5.000. Iako je i to krajnje konzervativna procena, činjenica je da je i to ogromno smanjenje za tako malu sredinu, koja pored toga ima i niz problema od kojih su neki stariji od dve decenije.

Nakon rata se, naime, veliki deo industrije nikada nije oporavio, a dobar deo ljudi izbeglih 1991. nikada se nije vratio. Kada su napokon dočekali povratak, Iločani su našli grad koji je trebalo sasvim obnoviti i započeti život ispočetka. Nakon što su se iscrpeli u ponovnoj izgradnji sopstvenih života, naišla je skoro desetogodišnja ekonomska kriza posle koje je ostalo malo mesta za optimizam.

Gradonačelnica ipak vidi priliku za Ilok – i to u turizmu, jer svako mesto ima svoju originalnu priču. U Bapskoj su arheološka nalazišta starija od vučedolskih, u Iločkom vinogorju proizvode se neka od najboljih vina u Hrvatskoj, enološka i gastronomska ponuda je jedinstvena. Dunav je resurs sam po sebi, a ribolovni, lovni i cikloturizam su odlična prilika. Iločke zidine su neverovatna fortifikacijska arhitektura, a blizina Vukovara, Osijeka, Beograda, Novog Sada, kao i Bosne i Hercegovine, Mađarske mogu biti samo prednost. „Bilo bi odlično da stanovnici iz drugih delova Hrvatske posete i upoznaju kontinentalni deo Lijepe naše“, kaže gradonačelnica.

„Iseljavanje je trend u celoj Hrvatskoj. Kod nas je problem što smo imali depopulaciju za vreme rata. Drugi talas iseljavanja se dogodio nakon povratka iz prognaništva kada zbog slabijeg ekonomskog opravka nije bilo posla. Ovaj poslednji talas vidim samo kao pojavu koja se događala i drugim zemljama nakon ulaska u Evropsku uniju“, kaže gradonačelnica koja se i sama nakon 12 godina „pečalbe“ u Austriji ipak 2013. da vrati u rodni grad.

Dobar posao lekarke, godine „naknadnog“ truda zbog nostrifikacije diplome i stažiranja, sigurnu egzistenciju i uloženo vreme, zamenila je za život u rodnom Iloku. Ona smatra da je jedan od glavnih razloga koji tera Hrvate iz cele zemlje da se isele, niska cena rada. „Moramo da budemo realni: nema tog demografskog modela koji bi mogao da nadoknadi ovakvih 20 do 25 godina unazad“, kaže gradonačelnica koja se ipak nada da je prvi talas iseljavanja prošao i da će se ono pomalo smanjiti. No, napominje i da bi Republika Hrvatska trebala da izdvoji malo više za Slavoniju, Baranju i Srem, jer je tu situacija najgora i problemi su najveći. Ali je isto tako svesna da je to pitanje za neku višu politiku od one lokalne.

S druge strane, nekretnine su toliko jeftine da Ilok ima izuzetaka koji odstupaju od pravila. „Imamo primer Holanđana koji je došao da živi u Ilok. Ima manju holandsku penziju i zbog poznanstva se preselio u Ilok. Doselio se bračni par iz Poljske koji je na putu ka Jadranu prošao kroz Ilok i odlučio se za život u našem gradu. Bave se vinarstvom, plasiraju vina na poljskom tržištu, a pomažu i našim vinarima da se probiju na to veliko tržište“, priča nam gradonačelnica Budimir.

Ilok je zaista gradić velike lepote, ali i neizvesne budućnosti. U lokalnom kafiću grupa muškaraca – više sredovečni nego mladi – živo raspravlja za stolom. Bez namere da ih prisluškujemo, iz društva razaznajemo reči: „Nemačka... otišao... kad ćeš ti...?“ Na ulicama upadljivo nema ljudi, pogotovo mladih.

Nekretnine se prodaju u bescenje, kuća od preko 90 kvadratnih metara s više od 500 kvadrata okućnice, priključena na vodovod, kanalizaciju, gas i struju, i sa urednim vlasništvom, može postati vaša za 15.000 evra. Drugim rečima, ako radite posao onlajn ili ste u penziji, volite prirodu i čisti vazduh, Ilok je mesto u kojem biste poželeli da živite.

Ali Iločanima je dosadilo siromaštvo i nesigurnost. Vrtić košta 500 kuna – slično kao i u Osijeku ili Zagrebu, radna mesta u tekstilnoj industriju su većinom na minimalnoj plati od 2.600 kuna, a na pitanje o uslovima rada, svi izbegavaju odgovor.

Otišlo 500 porodica

Renata Banožić, direktorka Gradske biblioteke i čitaonice u Iloku, ima jedan od najboljih pregleda demografskih kretanja: kod nje, naime, sva deca iz grada dolaze po knjige. Prema njenim rečima, broj dece manji je za trećinu – najmanje. „Prošetajte gradom pa vidite hoćete li negde sresti majku s kolicima“, kaže nam direktorka.

Ona sama je majka troje dece, i ona i suprug su zaposleni, nemaju egzitencijalnih problema kao većina Iločana, ali Renata Banožić se pita: „Kako da ja budem srećna, ako su svi oko mene nesrećni?“

„U Iloku još imamo ljude koji nemaju tekuću vodu u kući. Svi koji su radno sposobni i koji su iole snalažljivi odavno su otišli. U zadnjih nekoliko godina otišlo je 500 porodica s jednim ili dvoje dece“, priča direktorka biblioteke: „Mlade visokoobrazovane ljude ne možete da zadovoljite platom od četiri hiljade kuna. Ni sama ne znam koliko je profesora iz škole do sada otišlo. Uzmu neplaćeno i više se nikad ne vrate.“

Prema njenoj proceni, Ilok trenutno nema više od 3.000 stanovnika. Iako imaju hostel, hotel, nekoliko privatnih iznajmljivača i postoji značajan smeštajni kapacitet, on je, po svemu sudeći, neiskorišćen. „Gostiju ima tri puta godišnje, za Vinkovo u februaru, za Dan sećanja na žrtvu Vukovara i eventualno za Iločku berbu grožđa. Svim ostalim danima je sve 80 odsto prazno“, kaže Renata Banožić.

Tako se demografsko-ekonomski krug zatvara. Sve je manja ponuda, ali sve je manja i potražnja. Oni koji su i imali nekih potreba za potražnjom, već su se odselili. Kolike su razmere ove katastrofe na istočnoj granici Hrvatske, videće se 2021. – na idućem popisu stanovništva