Srpska industrija se vraća kući

Negde u ovo doba pre tačno dvadeset godina nacionalistička histerija u Srbiji bila je na vrhuncu, a novine su bile pune tekstova o podlim, licemernim Slovencima i Hrvatima koji su u Drugom svetskom ratu dočekivali Hitlera, a onda se po drugi put u istoriji uvalili slavnoj Srbiji i kroz Jugoslaviju prošvercali među pobednike.

Jedna od omiljenijih teorija hrvatsko-slovenačke zavere bila je ona o pravim razlozima posleratnog ekonomskog procvata Hrvatske i Slovenije: u sklopu svog paklenog plana da moćnu Srbiju baci na kolena, Hrvatoslovenac Josip Broz sa svojim slovenačkim consigliereom Edvardom Kardeljom organizovao je premeštanje čak sedamdeset i šest fabrika iz Srbije na jugoslavenski zapad.

Iz Subotice je tada, na primer, u Osijek preseljena kompletna fabrika sapuna, a u Zagreb fabrika baterija, iz Beočina su u Split prebačena postrojenja za proizvodnju cementa, u Split je za potrebe brodogradilišta prebačena i divovska metalna presa iz Kragujevca, tada najveća na Balkanu, čitava jedna električna centrala iz Srbobrana skončala je kraj Kranja, a u Sloveniji je završila čak i ergela rasnih konja iz Stare Marovice kraj Bačke Palanke. Slavna fabrika automobila Maribor, na primer, koja će sledećih deset godina izbacivati na jugoslavenske puteve popularne „tamiće“, nastala je odlukom Ministarstva teške industrije, kojom je cela fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana i zajedno s tehničkom dokumentacijom premeštena u Maribor.

Prava je istina, jasno, da je Tito srpsku industriju prebacio preko Drine posle rezolucije Informbiroa 1948., zbog opasnosti od sovjetske invazije - činjenice su govorile i da velika većina tih mašina zapravo nije završila u Sloveniji i Hrvatskoj, nego u „strateškoj“ Bosni i Hercegovini – ali, kao u svakoj propagandi, utoliko gore po činjenice: da nije bilo Tita i Kardelja, složili su se Miloševićevi ekonomisti, Srbija bi danas bila balkanski Japan, a Hrvatska i Slovenija njeni Vijetnam i Laos.

Tačno dvadeset godina kasnije, čitam vest u hrvatskim novinama: sindikalci Jadranske pivare iz Splita - koju je 2000. godine kupio slovenački tajkun Boško Šrot, vlasnik Pivare Laško – najavili su ozbiljne proteste zbog odluke novog vlasnika da ugasi proizvodnju u splitskom pogonu, preproda zemljišta pivovare, otpusti stotinu i šezdeset radnika, demontira mašine i premesti ih u – Srbiju.

Jadranska pivara neće biti prva: pre četiri godine u Komiži na ostvu Visu nekadašnja slavna fabrika sardina Neptun u vihoru tranzicije rastavljena je i cela preseljena u – Niš. Kako se proizvodnja konzerviranih sardina isplati u zemlji koja nema ni mora, ni sardina, i koja sardine mora uvoziti iz Tunisa, a ne isplati na ostrvu koje je celo okruženo morem prebogatim sardinama – jedna je od misterija hrvatske tranzicije.

Misterija koju ne razumeju Hrvati, razumeli su Slovenci, a oni koji nisu - poput posrnule Mure – danas žale što pogone u Srbiju nisu preselili pre pet-šest godina. Kao što je selidbu proizvodnje iz skupe Slovenije u jeftinu Srbiju već najavio Meblo Jogi iz Nove Gorice, i kao što danas ne žali Gorenje, koje je celokupnu proizvodnju bojlera i radijatora već odavno preselilo u srpsku Staru Pazovu.

Slovenci su nam, uostalom, bili Evropa i dok smo mi još bili Jugoslavija, pa kako to neće biti danas, kad cela Evropa seli svoju industriju na istok, u Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, ili – poput italijanskog giganta Fiata – u Srbiju, i kad Balkan postaje evropski Daleki istok: prljava, siva industrijska zona u kojoj će siromašni vijetnamci iz Rumunije i Srbije za bedne nadnice sastavljati frižidere, pakovati sardine, puniti pivo i sklapati Fiat Punto.

Tačno dvadeset godina nakon medijske histerije zbog velike seobe srpskih fabrika preko Drine i Titove pljačke Srbije, slovenački inženjeri uzimaju tako šrafcigere, gedore i francuske ključeve, rastavljaju cele pogone, demontiraju mašine, pažljivo ih ukrcavaju na teretne vozove i sele u Srbiju: srpska se industrija nakon šezdeset godina vraća kući.

Ovaj je veličanstveni tranzicijski paradoks lepa freska balkanske industrijske revolucije, u kojoj su politički i ekonomski interesi crtali grafikone BDP-a i pisali sudbine generacija malih, sjebanih radnika, statista sa samog dna murala. Uostalom, ni Industrija motora Rakovica, zbog čijeg je preseljenja u Maribor pre dvadeset godina popizdela beogradska čaršija, nije daleke 1927. sagrađena srpskim novcem, već kapitalom francuske fabrike Gnome et Rhone. Kao što je proizvodnja kamiona, iz koje će se razviti mariborski TAM, pred rat pokrenuta po licenci češke Prage. Bio je to isti onaj put novca kojim će početkom sledećeg veka evropska industrija ponovo stići u Srbiju, kapitalistički raj jeftine radne snage.

U toj je raspodeli „viška vrednosti“ i onda, kao i danas, stradavao isti nesretnik na traci kojom su prolazile karoserije kamiona, delovi frižidera, konzerve sardina, flaše piva i uzaludni životi. Taj je nesretnik – a ne tvornica ili mašina – bio srpski, kao što je pre njega bio francuski i češki, a danas slovenački ili hrvatski, bez posla i nade jer „svetski centri moći“, tajanstveni neki evropski Brozovi i Kardelji, sele „našu“ industriju preko Drine.

I slatko se smeju kad se budale bez posla svađaju čiji je Tito, pa mu psuju srpsku, slovenačku i hrvatsku majku.